|
|
|
|
|
|
|
|
Thornal Arhiva tekstova Svetog Kraljevstva Magije
Adepti
15
Anegdote iz mladosti Autor: Nikola Tesla 10.07.2010
Nikola Tesla je 1919. godine u američkom časopisu Electrical Experimenter u seriji članaka objavio jedinstvenu autobiografiju. Ovo svoje literarno delo Tesla je naslovio Moji izumi (My inventions) zato �to je smatrao “da su njegovi izumi ceo njegov �ivot i da je sve u njegovom �ivotu njima bilo potčinjeno”. Tim serijalom autor je dao prikaz svog stvarala�tva, �ivota u Americi, rada u Evropi, ali i �to je mo�da najintereresantnije anegdote iz svog detinjstva. Upravo je taj deo autobiografije i izazvao najvi�e interesovanja kod čitalacke publike, veliki Tesla je pričao o svojim zgodama i nezgodama kada je bio mali. Takođe, autor se osvrnuo na neke detalje koji su po njemu bili presudni da se bavi onim čime se bavio u �ivotu.
Moja mladost
Na�i prvi poku�aji su potpuno instiktivni, podstaknuti ma�tom, �ivom i nedisciplinovanom. Sa godinama postajemo razumniji, sve sistematičniji i konstruktivniji. Ali, ovi rani impulsi, mada ne odmah kreativni, predstavljaju značajan trenutak i mogu da odrede na�e sudbine. Zaista, kako sada to osecam, da sam ih onda razumeo i negovao umesto �to sam ih gu�io, znatno bih vi�e ostavio svetu. Ali tek u zrelom dobu sam shvatio da sam izumitelj. Za to ima nekoliko uzroka. Kao prvo, imao sam brata koji je bio izuzetno nadaren – jedan od retkih pojava ljudske prirode koju biolo�ka istra�ivanja nisu uspela da objasne. Njegova prerana smrt je učinila moje roditelje neute�nim. Imali smo konja, poklon dragog prijatelja. To je bila sjajna �ivotinja, arapske rase, gotovo ljudske inteligencije, koju je cela porodica mazila i pazila, po�to je jednom prilikom spasao �ivot mome ocu pod neverovatnim okolnostima. Taj isti konj je bio kriv za povrede moga brata od kojih je on i umro. Bio sam svedok tragičnog događaja i mada je pro�lo 56 godina, slika toga događaja ni do danas nije izbledela. Sećanje na ono �to je on postigao činilo je svaki moj poku�aj bezvrednim u poređenju sa njim. Ma �ta vredno da sam radio, samo je dovodilo do toga da moji roditelji jo� jače osećaju svoj gubitak. Tako sam rastao sa malo poverenja u sebe. Međutim, daleko da su me smatrali glupim dečakom, ako je suditi po događajima kojih se ja jo� uvek dobro sećam. Jednoga dana gradski većnici su prolazili ulicom u kojoj sam se igrao sa ostalim dečacima. Najstariji među uva�enom gospodom, bogati građanin, zaustavio se da bi dao svakom od nas srebrnjak. Prilazeci meni, naglo se zaustavio i rekao: “Pogledaj me u oči.” Pogledi su nam se susreli, dok sam pru�ao ruku da primim dragoceni novčić, on je na moje zaprepa�ćenje rekao: “Ne, nema vi�e, ti ne mo�es ni�ta da dobije� od mene, isuvi�e si pametan.” Ljudi su imali običaj da pričaju sme�ne priče o meni... Mada majci moram da zahvalim za sav izumiteljski dar koji posedujem, i ve�be koje mi je otac zadavao mora da su bile od izuzetne koristi. One su se sastojale od svakodnevnih zadataka. Zadavao mi je, na primer da pogađam tuđe misli, da otkrivam nedostatke nekog oblika ili izraza, da ponavljam dugačke rečenice ili da računam napamet. Nesumljivo je da su te svakodnevne lekcije čija je svrha bila jačanje memorije i rasuđivanja, a naročito kritičkog mi�ljenja, bile veoma korisne… Do koje mere je ma�ta igrala ulogu u mom detinjstvu mogu da ilustrujem jednim čudnim iskustvom. Kao većina dece voleo sam da skačem i silno sam �eleo da se odr�im u vazduhu. Ponekad je jak vetar pun kiseonika duvao sa planina i poigravao se sa mojim telom, koje je bilo lako kao da je od plute, a ja bih skočio i dugo lebdeo u prostoru. Bilo je to čarobno osećanje posle koga je sledilo gorko razočarenje po�to bih docnije shvato da je zabluda… Do osme godine moj karakter je bio slab i kolebljiv. Nisam imao ni snage ni odva�nosti da donesem bilo kakvu čvrstu odluku. Osećanja su mi nadolazila u velikim i malim talasima i neprestano oscilovala između dve krajnosti. Izgarao sam od �elja i one su se umno�avale poput hidrinih glava. Bio sam obuzet razmi�ljanjem o bolu u �ivotu, smrti, i verskom strahu. Mnome je ovladalo sujeverje i �iveo sam u stalnom strahu od zlog duha, od utvara, od divova, ljudo�dera i ostalih nečasnih čudovista mraka. A onda je, odjednom nastala velika promena koja je izmenila čitav moj �ivot. Knjige sam voleo najvi�e. Moj otac je imao veliku biblioteku i kad god sam mogao, poku�avao sam da zadovoljim svoju strast za čitanjem. Otac mi to nije dozvoljavao i pobesneo bi kad bi me uhvatio na delu. Kada bi primetio da potajno čitam, skrivao bi od mene sveće. Nije �eleo da kvarim oči. Ali ja sam dobavljao loj, pravio fitilje, izlivao tanke �tapove lojanica, i svake noći dok su ostali spavali, po�to bih zapu�io sve ključaonice i pukotine, čitao bih sve do zore kada je majka već započinjala svoj mukotrpni dnevni posao. Jednom prilikom sam nai�ao na roman pod naslovom “Abafi” (Abin sin), srpski prevod poznatog mađarskog pisca Jo�ike (Josika). Ovo delo je nekako probudilo moju slabu volju i počeo sam da ve�bam samosavlađivanje. U početku se moja re�enost topila kao aprilski sneg, ali sam ubrzo savladao svoju slabost i osetio zadovoljstvo kao nikad do tada da radim ono �to hoću. Vremenom je ta naporna duhovna ve�ba postala moja druga priroda…
Moji prvi izumiteljski napori
Jednom prilikom, kada mi je bilo oko četrnaest godina, �eleo sam da upla�im neke drugove koji su se kupali sa mnom. Planirao sam da zaronim ispod jednog splava i da nečujno isplivam sa druge strane. Plivanje i ronjenje su mi bili prirodni kao i patki i bio sam siguran da mogu da izvedem taj poduhvat. Prema tome, zaronio sam i kada sam bio van njihovog vidokruga, okrenuo sam se i nastavio brzo da plivam prema suprotnoj strani. Misleći da sam sigurno preronio splav, izronio sam na povr�inu ali – na svoje razočarenje – udario sam u deblo. Naravno odmah sam zaronio napred brzim zamasima dok, nisam počeo da gubim dah. Kada sam po drugi put izronio, glavom sam ponovo udario u deblo. Obuzelo me je očajanje. Međutim, prikupiv�i svu snagu, napravio sam treći očajnicki poku�aj ali rezultat je bio isti. Mučenje nastalo zbog zadr�avanja daha postalo je neizdr�ivo, zavrtelo mi se u glavi i počeo sam da tonem. U tom trenutku, kada je moja situacija izgledala potpuno beznade�nom, javio mi se jedan od onih već do�ivljenih bleskova svetlosti i splav iznad mene se pojavio u mom priviđenju. Ili sam nazreo ili pogodio da postoji mali prostor između povr�ine vode i dasaka koje su stajale na deblima i gotovo bez svesti sam isplivao na povr�inu, čvrsto pritisnuo usta na daske i uspeo sam da udahnem malo vazduha, na nesreću pome�anog sa kapljicama vode koje su me skoro ugu�ile. Nekoliko puta sam ponovio to isto kao u snu sve dok mi se srce koje je jako kucalo nije smirilo i dok se nisam pribrao. Posle toga sam nekoliko puta bezuspe�no zaronio, po�to sam potpuno izgubio orjentaciju, ali sam konačno uspeo da izađem iz zamke kada su moji prijatelji već digli ruke od mene i počeli da tra�e moje telo.
Ta sezona kupanja bila je pokvarena mojom lakoumno�ću ali ubrzo sam zaboravio tu lekciju i samo dve godine kasnije sam zapao u jo� goru nepriliku. U blizini grada u kome sam u to vreme učio nalazio se mlin za bra�no sa branom preko reke. Po pravilu nivo vode je bio samo dva do tri inča (pet do sedam i po centimetara) iznad brane i plivanje do nje nije bilo tako opasno, u �ta sam se često upu�tao. Jednoga dana uputio sam se do reke da u njoj u�ivam kao i obično. Međutim, kada sam doplivao blizu brane, u�asnuo sam se uvidev�i da je voda porasla i da me brzo nosi. Na sreću, uspeo sam da me voda ne odnese jer sam se uhvatio za branu obema rukama. Pritisak na moje grudi je bio veoma veliki i jedva sam uspevao da odr�im glavu iznad vode. �ive du�e nije bilo na vidiku i moj glas se gubio u hučanju vodopada. Polako postepeno gubio sam snagu i nisam vi�e bio u stanju da izdr�im pritisak. Upravo kada sam nameravao da se pustim nizvodno i tako razbijem o stene, u blesku svetlosti sam ugledao poznati dijagram koji je ilustrovao hidraulički princip po kome je pritisak tečnosti u pokretu proporcionalan povr�ini na koji deluje, i automatski sam se okrenuo na svoju levu stranu. Kao magijom, pritisak se smanjio i ja sam shvatio da u ovom polozaju mogu mnogo lakse da odolim snazi bujice. Ali, opasnost je jo� uvek postojala. Znao sam da će pre ili kasnije da me ponese, po�to nikakva pomoć nije mogla da stigne do mene na vreme, čak i da sam privukao pa�nju. Danas koristim obe ruke podjednako ali sam tada bio levak i imao sam relativno malo snage u desnoj ruci. Zbog toga se nisam ni usudio da se okrenem na drugu stranu, da se odmorim i nije mi preostalo ni�ta drugo nego da se polako pustim niz branu. Morao sam da pobegnem od mlina, kome sam bio licem okrenut, po�to je struja tamo bila mnogo br�a i voda dublja. Bilo je to dugo i bolno isku�enje i skoro da me je na kraju izdala snaga, po�to sam stalno bio pritisnut uz branu. Uspeo sam poslednjim delićem snage i onesvestio sam se kada sam se domogao obale, gde su me i na�li. Praktično sva ko�a na levoj strani mi je bila odrana i trebalo je da prođe nekoliko nedelja da groznica prođe i da se oporavim. Ovo su samo dva primera od mnogih, ali i nisu dovoljni da poka�u da nije bilo izumiteljskog instikta u meni, ja ne bih ovo mogao da ispričam jer ne bih bio među �ivima… Jedan od drugova sa kojima sam se igrao je do�ao do pribora za pecanje, �to je izazvalo pravo uzbuđenje u selu i sledećeg jutra su svi krenuli u lov na �abe. Jedino sam ja ostao sam i napu�ten, po�to sam se posvađao sa tim dečakom. Nikada ranije nisam video pravu udicu i zami�ljao sam je kao ne�to čudesno, ne�to �to ima naročita svojstva i očajavao sam �to i ja nisam sa ostalima. Nu�da me je naterala, pa sam nekako pribavio komadić neke gvozdene �ice, pomoću dva kamena za�iljio sam vrh na jednom kraju, savio �icu u odgovarajuci oblik i pričvrstio je za jak kanap. Potom sam isekao dugačak �tap, na�ao nekoliko mamaca i si�ao do potoka gde je bilo mno�tvo �aba. Ni jednu nisam uspeo da ulovim, i skoro sam se obeshrabrio, kada mi je sinula ideja da praznu udicu zanji�em ispred �abe koja je sedela na panju. U početku se malo upla�ila ali malo – pomalo, oči su joj se zakrvavile, �aba se nadula, i udvostručila svoju veličinu i pro�drljivo zagrizla udicu. Odmah sam je izvukao. Ponovio sam isti postupak vi�e puta i metod se pokazao nepogre�ivim. Kada su moji drugovi, koji uprkos dobroj opremi , ni�ta nisu ulovili, do�li do mene, pozeleneli su od zavisti. Dugo sam čuvao svoju tajnu i u�ivao u monopolu, dok konačno nisam pred bo�ićnim raspolo�enjem popustio. Posle toga svaki dečak je mogao učiniti isto, pa je sledeće leto bilo katastrofalno za �abe. U sledećem poku�aju činilo se da sledim svoj prirodni instikt, koji me je kasnije potpuno zaokupio – kako da iskoristim prirodnu energiju da slu�i čoveku. Učinio sam to pomoću majskih, odnosno junskih gundelja kako ih zovu u Americi, koji su bili istinska napast u na�em kraju, a ponekad su se pod teretom njihovih tela slamale grane na drveću. �bunje se crnelo od njih. Četiri takva gundelja privezao bih na krst, koji je pokretao tanko vreteno koje je prenosilo kretanje na veliki kotur i tako se dobijala prilična “snaga”. Ova stvorenja su bila neobično delotvorna, jer kada bi jednom počela, vi�e nisu imala osećaj da se zaustave i nastavljala bi da se obrću satima i �to je vreme bivalo toplije oni su sve vi�e radili. Sve je bilo dobro dok se nije pojavio jedan čudan dečak. Bio je to sin penzionisanog oficira austrijske vojske. Taj deran je jeo �ive majske gundelje i u�ivao u njima kao da su najbolje ostrige. Taj odvratni prizor učinio je kraj mojim naporima na ovom polju koje je obećavalo i od tada nikada nisam mogao da dotaknem majskog gundelja ni bilo kog drugog insekta. Kasnije sam počeo da rastavljam i sastavljam dedine satove. U prvoj operaciji uvek sam bio uspe�an, dok bih u drugoj često pretrpeo neuspeh. Tako se dogodilo da je deda iznenada prekinuo moj rad na ne ba� mnogo ne�an način, tako da je proslo trideset godina pre nego sto sam se ponovo ma�io drugog satnog mehanizma. Ubrzo posle toga, počeo sam da pravim neku vrstu pucaljke koja se sastojala od �uplje cevi jednog klipa i dva kudeljna zapu�ača. Kada bih hteo da pucaljka okine, klip bih upro u trbuh a potom cev sna�no povlačio unazad obema rukama. Vazduh između dva zapu�ača je bivao sabijen i jako zagrejan, pa bi prednji čep bi izleteo uz glasni prasak. Umetnost je bila izabrati cev odgovarajućeg promera među �upljim stabljikama i sjajno sam napredovao sa tom pucaljkom, ali su moje aktivnosti prekinuli razbijeni prozori u na�oj kući i ja sam bio bolno obeshrabren. Ali, ukoliko se tačno sećam, posle toga sam počeo da deljem mačeve od komada name�taja koje sam mogao dobaviti. U to vreme bio sam pod uticajem srpske narodne poezije i pun divljenja prema podvizima junaka. Imao sam običaj da provedem sate koseći svoje neprijatelje u obliku stabljika kukuruza, sto je upropa�ćavalo letinu, pa sam zato dobijao ću�ke od svoje majke. �tavise, te ćuske nisu bile forme radi, već i te kako prave. Sve to pa i vi�e od toga, dogodilo mi se pre nego sam napunio �est godina i zavr�io prvi razred osnovne skole u selu Smiljanu, u kome sam se i rodio. U to vreme smo se preselili u obliznju varo�icu Gospić. Promena mesta stanovanja za mene je bila prava nesreća. Gotovo mi je srce prepuklo na rastanku od na�ih golubova, �ivine i ovaca, od na�eg veličanstvenog jata gusaka koje bi se jutrom dizale pod oblake, a sa zalaskom sunca vraćale sa svojih hranili�ta u tako besprekornoj bojnoj formaciji da bi se pred njima mogla postideti i eskadrila najboljih modernih avijatičara. U na�oj novoj kući nisam bio ni�ta drugo nego zatočenik koji je kroz prozorske zastore posmatrao nepoznate ljude. Bio sam toliko povučen da bih radije licem u lice stao pred razjarenog lava, no da se sretnem sa bilo kojim od onih gradskih kico�a koji su tumarali naokolo. Najte�e mi je bilo nedeljom, kada sam morao lepo da se obučem i da idem u crkvu. Tamo mi se dogodilo ne�to od čije mi se pomisli ledila krv u �ilama.
Bila je to moja druga pustolovina u crkvi. Malo pre toga bio sam cele noći �iv sahranjen u staroj kapeli u neprohodnoj planini, koju je narod posećivao samo jednom godi�nje. Bilo je to stra�no iskustvo ali ovo o kome ću vam govoriti bilo je jo� gore. U gradu je �ivela bogata gospođa, dobra ali goropadna, koja je dolazila u crkvu bogato iskićena, obučena u haljinu sa ogromnim �lepom i bivala je u dru�tvu mnogo ljudi. Jedne nedelje, upravo kada sam zavr�io zvonjavu na zvoniku, sjurio sam se niz stepenice kojima je ova velika dama gordo prolazila i skočio joj na skut. On se pocepao uz parajući zvuk koji je bio nalik na salvu ispaljenu iz muskete koju su ispalili neuve�bani regruti. Moj otac je pobeleo od besa. Blago me je udario po obrazu, i to je bila jedina fizička kazna koju je on ikad primenio, ali se udarca skoro i dan – danas sećam. Stid i zbunjenost koji su usledili bili su neopisivi. Praktično sam bio prognan dok se ne�to drugo nije desilo, �to me je iskupilo u očima javnosti. Jedan preduzimljiv, mlad trgovac osnovao je vatrogasnu brigadu. Kupljena su nova vatrogasna kola, nabavljene uniforme i uve�bani ljudi za rad i za paradu. Na kolima je u stvari bila pumpa na kojoj je radilo �esnaestoro ljudi i bila je divno ofarbana crvenom i crnom bojom. Jednog popodneva organizovana je javna proba i ma�ina je transportovana do reke. Celokupno stanovni�tvo je do�lo da prisustvuje velikom spektaklu. Po zavr�etku svih govora i ceremonija izdata je komanda da se pumpa voda, ali iz cevi nije potekla ni kap. Profesori i stručnjaci su uzalud poku�avali da pronađu u čemu je problem. Neuspeh je bio potpun kada sam ja stupio na scenu. Moje znanje o mehanizmu nije bilo nikakvo, a gotovo isto toliko malo znao sam o vazdu�nom pritisku ali instiktivno sam se setio usisne cevi u vodi i shvatio da je ona zapu�ena. Kada sam ugazio u reku i oslobodio cev, voda je pojurila iz nje i pokvasila mnoga nedeljna odela. Ni Arhimed (Archimedes) koji je trčao go kroz Sirakuzu i iz sveg glasa vikao “Eureka”, nije ostavio veći utisak od mene. Nosili su me na ramenima i bio sam junak dana.
Po doseljenju u grad započeo sam četvorogodisnje �kolovanje u takozvanoj pripremnoj osnovnoj skoli, gde sam se spremao za vi�u skolu ili Realnu gimnaziju. U tom razdoblju nastavljali su se moji dečački napori i podvizi kao i nevolje. Između ostalog, pročuo sam se kao jedinstveni �ampion u hvatanju vrana u na�em kraju. Način na koji sam ih hvatao bio je vrlo jednostavan. Oti�ao bih u �umu, sakrio se u �bunje i podra�avao vranin zov. Obično bih dobijao po nekoliko odziva i ubrzo bi neka vrana dolepr�ala do mene u �iblje. Posle toga jedino je trebalo da bacim komadić kartona da bih privukao njenu pa�nju, skočim na noge i �čepam je pre nego �to ona uspe da se i�čupa iz grmlja. Νa taj način bih uhvatio onoliko vrana koliko bih �eleo. Ali jednom prilikom dogodilo se ne�to �to me je nateralo da ih počnem po�tovati. Uhvatio sam divan par vrana i po�ao sam kući sa prijateljem. Na izlazu iz �ume sjatilo se hiljadu vrana, di�uci u�asnu graju. Kroz nekoliko minuta ptice stado�e da nas gone i ubrzo nas opkoli�e. Zabava je trajala dok iznenada nisam dobio udarac u potiljak od koga sam pao. A onda su me �estoko napale. Morao sam da pustim one dve ptice i bio sam srećan kada sam mogao da se pridru�im drugu koji se sklonio u pećinu. U �kolskoj učionici je bilo nekoliko mehaničkih modela, koji su me interesovali i usmerili moju paznju na vodene turbine. Mnoge od njih sam konstruisao i u�ivao u njihovom radu. Kako je neobičan bio moj �ivot mo�e se videti iz ovog slučajnog događaja. Moj ujak nije mario za ovu vrstu razonode i vi�e puta me je prekorevao. Bio sam očaran opisom Nijagarinih vodopada koji sam pa�ljivo pročitao – a u ma�ti sam zamislio veliki točak koji pokreću ovi slapovi. Rekao sam ujaku da cu otići u Ameriku i tamo ostvariti svoj projekat. Trideset godina kasnije, video sam kako se moje ideje ostvaruju na Nijagari i divio se nedokučivoj tajni uma. Napravio sam raznorazne naprave i majstorije a među njima su bili najbolji lukovi za strele. Kada bih odapeo svoju strelu ona bi nestajala iz vidokruga i sa male razdaljine bi probila debelu dasku od jednog inča. Po�to sam stalno zatezao lukove, ko�a na mom stomaku je ojačala i postala slična krokodilskoj pa se često pitam da li mo�da zahvaljujući ovoj ve�bi čak i danas mogu da varim i kamenje. Isto tako, ne mogu da prećutim svoje igrarije sa praćkom, sa kojom sam zapanjivao gledaoce na hipodromu. Evo, spomenuću jedno od mojih junačkih dela sa tim antičkim ratnim oru�jem koje ce se čitaocu učiniti gotovo neverovatnim. Ve�bao sam dok sam se �etao sa ujakom pored reke. Sunce je bilo na zalasku, a pastrmke su bile razigrane i s vremena na vreme poneka bi iskočila iz vode, a njeno svetlucavo telo bi se o�tro ocrtalo na isturenoj steni na drugoj strani obale. Naravno, svaki bi dečak mogao da pogodi ribu pod takvim uslovima, ali sam ja preuzeo na sebe te�i zadatak i do najsitnijih pojedinosti ispričao ujaku �ta smeram. Nameravao sam da iz praćke hitnem kamen tako da pogodim ribu, pribijem je uz stenu i presečem nadvoje. Rečeno � učinjeno. Ujak me je pogledao prepla�eno i uzviknuo gotovo van sebe: �Vade retro Satanas!� i tek posle nekoliko dana je ponovo progovorio sa mnom. Ostali uspesi, ma koliko bili veliki, pa�će u zasenak, ali ja osećam da mogu mirno da se odmaram na svojim lovorikama hiljadu godina�
Povezani tekstovi: Nikola Tesla - Čovek van vremena Tesla - um koji je video budućnost Pronalazač koji je izumeo točak modernog doba
Istra�ivanje na polju struja visokih frekvencija Kako je Teslina zaostav�tina stigla u Beograd Nikola Tesla - Psiholo�ki portret Nepoznati rukopis Nikole Tesle Knjige - Teslina zaostav�tina i knjige o Tesli
|
|
|
|
|
 |
||
|
Sva prava rezervisana Copyright � 2010 by Alexandar Thorn Poslednje izmene: 27-01-2013 05:29 |
Gospić danas
