Stranice

Drugi deo

 

Kosmogonijska poema poznata pod imenom Enuma Eli� (prema početku teksta: Kada u visini...) predstavlja, uz Ep o Gilgame�u, najznačajnije delo akadske religije. U sumerskoj knji�evnosti ne postoji ni�ta �to bi se moglo uporediti, ni po veličini, ni po dramskoj napetosti, ni po te�nji da se pove�u teogonija, kosmogonija i antropogonija. Enuma Eli� pripoveda o poreklu sveta, uzvisujući Marduka. Teme su stare, premda reinterpretirane. Pre svega, tu je iskonska slika neizdiferenciranog vodenog totaliteta, iz kojeg se izdvaja prvi par, Absu i Tijamat. Drugi izvori jasno ka�u da Tijamat predstavlja more, a Absu sveukupnu slatku vodu na kojoj pliva Zemlja. Kao i tolika druga prvobitna bo�anstva, Tijamat je istovremeno shvaćena kao �ena i kao dvopolna. Iz me�avine slatkih i slanih voda rađaju se drugi Bo�anski parovi. O drugom paru, Lakmu i Lakamu (po nekim tradicijama, Oni su �rtvovani da bi bio stvoren čovek), gotovo ni�ta ne znamo. �to se tiče trećeg para, An�ara i Ki�ar, Njihova imena na sumerskom znače totalitet gornjih elemenata i totalitet donjih elemenata.

Pro�lo je izvesno vreme i dani se protegnu�e, godine se umno�i�e (ploča I, 13). Iz hieros gamos ova dva komplementarna totaliteta rađa se Bog Neba, Anu, koji opet rađa Nudimuda (Ea). Svojim veseljem i cičom mladi Bogovi ometaju Absuov odmor. On se �ali Tijamat: Nepodno�ljivo mi je njihovo pona�anje. Danju, ne mogu da se odmaram; noću, ne mogu da spavam. Hoću da ih uni�tim, da bih dokrajčio to njihovo kretanje. I da oko nas zavlada ti�ina, kako bismo najzad mogli da se odmorimo! (ploča I, 37-39). U ovim stihovima mo�emo otkriti če�nju za Materijom, odnosno, oblikom egzistencije koji odgovara inerciji i besvesnosti supstance, za iskonskim mirovanjem, otpor prema kretanju, preduslovu kosmogonije. Tijamat poče iz sveg glasa da viče na svoga mu�a. Ona bolno jauknu: �ta! Zar mi sami da uni�timo ono �to smo stvorili! �alosno je, sla�em se, njihovo pona�anje, ali blago se strpimo (ploča I, 41-46). Ali Absua nije mogla ubediti.

Doznav�i za odluku svoga praoca, mladi Bogovi ostado�e bez ijedne reči (ploča I, 58). Ipak, sveznajući Ea prvi ne�to preduze. Svojim magičnim bajanjem, on učini da Absu padne u duboki san, oduze mu njegov sjaj i sam se zaogrnu njime, pa ga ubi, po�to ga je prethodno okovao. On tako postade Bog Podzemne Vode (Bezdan), koja se od tada naziva Absu. U samom sredi�tu Absua, u odaji sudbina, svetili�tu praoblika (ploča I, 79) njegova supruga, Damkina, rađa Marduka. Tekst slavi veličanstvenu uzvi�enost, mudrost i svemoć ovog poslednjeg rođenog Boga. Upravo tada Anu prelazi u napad protiv svojih potomaka. On podi�e četiri vetra, i stvori talase kako bi uznemirio Tijamat (ploča I, 108). Bogovi, koji ne mogu da se odmaraju, ka�u svojoj majci: Kada su ubijali Absua, tvoga mu�a, mada nisi bila uz napadače, stajala si po strani bez ijedne reči (ploča I, 113-114).

Ovoga puta Tijamat odlučuje da ne�to preduzme. Ona stvara čudovi�ta, zmije, velikog lava, besne Demone i druge jo� �to nose neumoljiva oru�ja i ne boje se borbe (144). A među svojim prvorođenim Bogovima Ona uzvisi Kingua. (147 i dalje). Na Kinguove grudi Ona pričvrsti pločicu Sudbina i poveri mu najveću moć. (155 i dalje). Pred ovakvim pripremama, mladi Bogovi gube hrabrost. Ni Anu, ni Ea ne usuđuju se da se sukobe sa Kinguom. Jedino Marduk prihvata borbu, ali pod uslovom da prethodno bude progla�en za vrhovnog Boga, na �ta Bogovi �urno pristaju. Borba između dve grupe biće re�ena dvobojem između Tijamat i Marduka. Kada je Tijamat otvorila čeljust da ga proguta... (IV, 97) Marduk izbaci �estoke vetrove koji joj rastegnu�e telo. Stomak joj se nadu, a ona ostade razjapljene čeljusti. On zatim izbaci jednu strelu koja joj probu�i stomak, iskida utrobu i probode srce. Ukrotiv�i je tako, on joj odu�e �ivot, baci le� na zemlju i ode gore! (IV, 100-104). Tijamatini pomoćnici poku�a�e da se spasu, ali ih Marduk čvrsto sveza i polomi im oru�je (III). On zatim okova Kingua, oduze mu pločicu Sudbina i pričvrsti je na svoje grudi (120, i dalje). Najzad, on se vrati do Tijamat, rascepi joj lobanju, a le� raseče nadvoje kao suvu ribu (137), od jedne polovine nastade nebeski svod, a od druge polovine zemlja. Marduk na nebu podi�e palatu koja je odgovarala palati Absu i utvrdi put zvezda. Peta ploča govori o uređenju planetarnog univerzuma, određivanju vremena i o oblikovanju reljefa zemlje iz Tijamatinih delova tela: iz Njenih očiju izviru Eufrat i Tigar, a od jednog uvojka njenog perčina on stvori vezu između neba i zemlje. (V, 59 itd.)

Najzad, Marduk odluči da stvori čoveka, kako bi on preuzeo slu�enje Bogovima i tako ih rasteretio (VI, 8). Pobeđeni i lancima svezani Bogovi i dalje čekaju svoju kaznu. Ea predla�e da samo jedan od njih bude �rtvovan. Na pitanje ko je izazvao rat, podstrekivao Tijamat na pobunu i otpočeo borbu (VI, 23-24) svi izgovaraju samo jedno ime: Kingu. Preseko�e mu vene i Ea od njegove krvi stvori ljude (VI, 30). Poema dalje pripoveda o podizanju jednog svetili�ta Marduku u čast.

Bez obzira na to �to koristi tradicionalne mitske teme, Enuma Eli� predstavlja prilično sumornu kosmogoniju i pesimističnu antropologiju. Da bi se proslavio Marduk, mladi pobednik, Drevni Bogovi iz prvobitne epohe, a na prvom mestu među njima Tijamat, pos�taju nosioci demonske vrednosti. Tijamat nije vi�e samo haotični iskonski totalitet koji prethodi svakoj kosmogoniji: Ona se na kraju pokazuje kao tvorac bezbrojnih čudovi�ta i sva njena kreativnost prikazana je kao negativna. Tvorački proces, kako ga prikazuje Enuma Eli�, prerano je doveden u opasnost zbog Absuove �elje da uni�ti mlade Bogove, to jest da u korenu saseče stvaranje Univerzuma. Nekakav svet je već postojao, po�to su se Bogovi mno�ili i imali svoja prebivali�ta ali, reč je o čisto formalnom obliku postojanja. Ubistvo Absua otvara čitav niz kreativnih ubistava, jer Ea ne samo �to zauzima njegovo mesto nego i započinje s prvim organizovanjem vodene mase: na tom mestu on izgradi svoje boravi�te i utvrdi svoja svetili�ta. Kosmogonija je rezultat sukoba dve grupe Bogova, ali se u Tijamatinoj grupi nalaze podjednako i Njena čudovi�na i demonska stvorenja. Drugim rečima, iskonsko je samo po sebi prikazano kao izvor negativnih tvorevina. Tek od Tijamatinih posmrtnih ostataka Marduk oblikuje Nebo i Zemlju. Ta tema, koja je takođe potvrđena i u drugim tradicijama, mo�e se različito tumačiti. Univerzum koji je načinjen od tela nekog iskonskog Bo�anstva deli Njegovu Supstancu, samo, mo�emo li uop�te, posle Tijamatine demonizacije i dalje govoriti o Bo�anskoj supstanci? Da li to znači da su i Nebo i Zemlja zapravo demonske prirode, jer su stvoreni od Demonske Supstance?

Kosmos je, dakle, dvostruke prirode: u njemu je jednim delom ambivalentna, ako ne i jasno demonska materija, a drugim delom bo�anska forma, jer je ona Mardukovo delo. Nebeski svod je načinjen od polovine Tijamatinog tela, ali zvezde i sazve�đa postaju prebivali�ta ili slike Bogova. Sama zemlja je od druge polovine Tijamatinog tela i njenih različitih organa, ali je posvećena zahvaljujući gradovima i hramovima. Najzad, pokazuje se da je svet proizvod me�avine haotičnog i demonskog iskonskog s jedne strane i bo�anske kreativnosti, prisustva i mudrosti s druge strane. To je mo�da najslo�enija kosmogonijska formula do koje će doći mesopotamska misao, ako ne i celokupna filosofska misao čovečanstva, jer ona u smeloj sintezi objedinjuje sve strukture jednog Bo�anskog dru�tva, od kojih su neke postale nerazumljive i neupotrebljive.

�to se tiče stvaranja čoveka, ono se nadovezuje na sumersku tradiciju: čovek je stvoren da bi slu�io Bogovima, a posebno na verziju koja poreklo čoveka obja�njava �rtvovanjem dva boga Lagma. Ali, tu se pridru�uje i ote�avajući element: iako je bio jedan od prvih Bogova, Kingu postaje arhidemon, vođa legije čudovi�ta i demona koje je stvorila Tijamat. Čovek je, dakle, stvoren od demonske materije - Kinguove krvi. Razlika u odnosu na sumerske verzije je značajna. Mo�emo govoriti o tragičnom pesimizmu, jer se čini da je čovek osuđen već na osnovu svog porekla. Njegova jedina nada je Ea, koji ga je oblikovao. Čovek dakle ima oblik koji je stvorio jedan Veliki Bog. Sa tog stanovi�ta, postoji simetrija između stvaranja čoveka i porekla sveta. U oba slučaja, osnovnu građu čini Supstanca nekog prvobitnog ali propalog Bo�anstva, koje su mladi Bogovi pobednici pretvorili u demona i potom usmrtili.

U Vavilonu, Enuma Eli� je recitovana u hramu četvrtog dana praznika Nove godine. Taj praznik, koji se zvao Zagmuk (početak godine) na sumerskom i Akitu na akadskom jeziku, proslavljao se tokom dvanaest prvih dana meseca Ni�ana. Sastojao se iz nekoliko delova, od kojih ćemo ukazati samo na najva�nije: 1) dan kraljeve pokore, �to odgovara Mardukovom zatočeni�tvu; 2) oslobađanje Marduka; 3) obredne borbe i obredna procesija pod kraljevim vođstvom, do Bit Akitua (kuće Nove godine), gde se odr�avala svečana gozba; 4) hieros gamos kralja i hramske robinje koja oličava boginju; 5) određivanje sudbine od strane Bogova. Prva sekvenca ovog mitsko-obrednog scenarija, poni�enje kralja i Mardukovo zatočeni�tvo, ukazuje na vraćanje sveta u prekosmogonijski Haos. U Mardukovom svetili�tu, veliki sve�tenik li�ava kralja njegovih odličja (�ezla, prstena, krive sablje i krune) i udara ga po licu. Kralj zatim, na kolenima, izgovara objavu nevinosti: Nisam gre�io, o Gospodaru zemalja, nisam bio nemaran prema tvom bo�anstvu. Veliki sve�tenik odgovara u Mardukovo ime: Ne boj se, Marduk će čuti tvoju molitvu. On će povećati tvoje carstvo.

Za to vreme, narod je tra�io Marduka, za koga se pretpostavljalo da je zatvoren u planini, �to je formula koja ukazuje na smrt nekog Bo�anstva. Kao �to smo videli povodom Inane-I�tar, ta smrt nije konačna; ipak, Boginju je trebalo otkupiti iz donjeg sveta. Marduk, takođe, biva primoran da siđe daleko od sunca i svetlosti. On, najzad, biva oslobođen i Bogovi se ponovo ujedinjuju, to jest okupljaju se Njihovi kipovi, da bi odredili sudbine. Ova epizoda u Enuma Eli�u odgovara progla�enju Marduka za vrhovnog Boga. Kralj vodi povorku do Bit Akitua, građevine podignute van grada. Povorka predstavlja vojsku Bogova koja je krenula protiv Tijamat. Prema jednom Sanheribovom zapisu mo�emo pretpostaviti da se podra�avala prvobitna bitka, a da je kralj oličavao Asura, Boga koji je zamenio Marduka. Hieros gamos se odvijao po povratku sa svečane gozbe u Bit Akituu. Poslednji čin predstavljao je određivanje sudbine svakog meseca u godini. Tim određivanjima, obredno je stvarana godina, to jest osiguravana sreća, plodnost i bogatstvo novog sveta koji se upravo rodio.

Akitu predstavlja mesopotamsku verziju prilično rasprostranjenog mitsko-obrednog scenarija praznika Nove godine koji je shvaćen kao ponavljanje kosmogonije. Po�to su tradicionalna dru�tva polagala veliku nadu u periodično obnavljanje Kosmosa, mi ćemo često pominjati praznike Nove godine. Već sada mo�emo tačno utvrditi da se epizoda praznika Akitu susreće, da se ograničimo samo na Bliski istok, u Egiptu, kod Hetita, u Ugaritu, u Iranu i kod Mandejaca. Tako je, na primer, poslednjih dana u godini obredno stvaran Haos koji su označavale orgijske razuzdanosti tipa Saturnalija, potom izokretanje čitavog dru�tvenog poretka, ga�enje ognji�ta i povratak mrtvih. Borbe između dve grupe maskiranih lica potvrđene su u Egiptu, kod Hetita i u Ugaritu. Na Srednjem istoku i u istočnoj Evropi jo� postoji običaj da se utvrđuje sudbina nastupajućih dvanaest meseci na osnovu dvanaest dometnutih dana.

Uloga kralja prilikom Akitua nedovoljno je poznata. Njegovo poni�avanje odgovara nazadovanju sveta u stanje Haosa i Mardukovom zatočeni�tvu u planini. Kralj u borbi protiv Tijamat i u hieros gamos s hramovskom robinjom oličava Boga. To je Sveta svadba sumerskog kralja koji predstavlja Dumuzija i Boginje Inane. Hieros gamos se odigravao tokom praznika Nove godine. Sumeri su bili uvereni da im je kraljevstvo dato sa neba. Ono je bilo Bo�anskog porekla i to se shvatanje odr�alo sve do i�čeznuća asirsko-vavilonske civilizacije.

Vladareva sakralnost je obznanjivana na vi�e načina. Zvali su ga Kraljem zemlje, to jest sveta, ili Četiri oblasti Uni�verzuma, a ta je titula prvobitno bila namenjena samo Bogovima. Kao i kod Bogova, oko njegove glave blistala je natprirodna svetlost. Jo� pre rođenja, Bogovi su ga predodređivali za vladanje. Iako je kralj priznavao svoje zemaljsko poreklo, smatralo se da je Bo�ji sin. Hamurabi izjavljuje da ga je rodio Sin, a Lipili�tar da ga je rodio Enlil. Po tom dvostrukom poreklu vladar je bio pravi posrednik između Bogova i ljudi. Pred Bogovima je predstavljao narod i ispa�tao za grehe svojih podanika. Ponekad je zbog zločina svog naroda morao i da umre. Zbog toga su Asirci imali kraljevog zamenika. Tekstovi objavljuju da je vladar �iveo u bliskoj vezi s Bogovima, u mitskom vrtu u kojem se nalaze Drvo �ivota i Voda �ivota. Hranu koja je svakodnevno prino�ena na �rtvu kipovima Bogova jeli su kralj i njegova svita. Kralj je takođe Bo�ji izaslanik, od Boga pozvani pastir naroda koji treba da uspostavi pravdu i mir na zemlji. Kada su Anu i Enlil pozvali Lipiti�tara da vlada zemljom kako bi uspostavio pravdu u zemlji ... tada sam ja, Lipiti�tar, ponizni pastir Nipura ... uspostavio pravdu u Sumeru i Akadu, kako je to Enlil rekao.

Moglo bi se reći da je kralj učestvovao u Bo�anskom modalitetu, ali time nije postajao Bog. On je predstavljao Boga �to je na arhaičnim stupnjevima kulture takođe podrazumevalo da on na neki način jeste onaj koga je predstavljao. U svakom slučaju, kao posrednik između ljudskog sveta i sveta Bogova, mesopotamski kralj je sopstvenom lično�ću ostvarivao obrednu vezu između dva oblika postojanja, Bo�anskog i ljudskog. Upravo zahvaljujući toj dvostrukoj prirodi kralj je, bar metaforično, smatran tvorcem �ivota i plodnosti. Ali, on nije bio Bog, novi član panteona, kao �to je to bio egipatski faraon. Vernici mu nisu upućivali molitve, naprotiv, oni su se molili Bogovima da blagoslove njihovog kralja. Jer vladari, uprkos svojoj bliskosti s Bo�anskim svetom i pored hieros gamos s nekim Boginjama, nisu uspevali da prevaziđu svoju ljudsku uslovljenost. Oni su ipak ostajali samo smrtnici. Ne treba zaboraviti da čak ni slavni kralj Uruka, Gilgame�, nije uspeo u svom poduhvatu da stekne besmrtnost.

 

 

 

 

 

Potraga za besmrtno�ću

Knjiga o Kralju Uruka

EP O GILGAME�U

 

Ep o Gilgame�u je sigurno najslavnija i najpoznatija vavilonska tvorevina. Junak, Gilgame�, kralj Uruka, bio je slavan već u drevno doba. Pronađena je i sumerska verzija s brojnim epizodama iz njegovog legendarnog �ivota. Ep o Gilgame�u je, i pored tih prethodnih verzija, delo semitskog porekla. Polazeći od različitih izdvojenih epizoda, na akadskom je sačinjena jedna od najdirljivijih priča o potrazi za besmrtno�ću ili, tačnije, o konačnom neuspehu poduhvata za koji je izgledalo da ima sve izglede na uspeh. Ova saga, koja otpočinje erotskim neumerenostima junaka koji je uz to i tiranin, u krajnjoj liniji otkriva nemogućnost da čisto herojske vrline temeljno transcendiraju ljudsku uslovljenost.

Pri svemu tome, Gilgame� je svojim dvema trećinama bio Bo�ansko biće, sin Boginje Ninsun i smrtnika, Prvosve�tenika grada Uruka. Na samom početku, tekst slavi njegovo sveznala�tvo kao i veličanstvene gradnje kojih se poduhvatio. Ali, odmah zatim, on nam predstavlja samodr�ca koji siluje �ene i devojke i iscrpljuje mu�karce te�kim radovima. Stanovnici mole Bogove za pomoć i Oni najzad odlučuju da stvore jedno biće divovskog stasa, koje će biti u stanju da se suprotstavi Gilgame�u. Taj poludivljak dobija ime Enkidu i �ivi u miru sa �ivotinjama. Gilgame� o postojanju Enkidua doznaje najpre iz jednog sna, a potom i od nekog lovca koji ga je opazio. On �alje jednu od svojih milosnica da ga opčini svojim dra�ima i dovede u Uruk. Kao �to su to Bogovi predvideli, dva borca se odmeravaju čim se sretnu. Gilgame� izlazi kao pobednik, ali se u njemu rađa prijateljstvo prema Enkiduu, pa ga uzima za pratioca. Na kraju krajeva, plan Bogova nije bio uzaludan, jer ubuduće, Gilgame� će svoju snagu �tedro rasipati na herojske poduhvate.

U pratnji Enkidua, on kreće ka dalekoj i slavnoj kedrovoj �umi, koju čuva svemoćno čudovi�te Humvava. Dva junaka uspevaju da ga pobede po�to su posekli njegov sveti kedar. Dok su se vraćali u Uruk, Gilgame�a primećuje I�tar. Boginja mu nudi da se Njome o�eni, ali je on drsko odbija. Poni�ena, I�tar preklinje svoga oca Anua da stvori Nebeskog bika, kako bi ovaj uni�tio Gilgame�a i njegov grad. Anu isprva odbija, ali na kraju pristaje, kada mu I�tar zapreti da će dovesti mrtve iz Bezdana. Nebeski bik se baca na Uruk i od njegove ruke stradava na stotine kraljevih ljudi. Enkidu ipak uspeva da ga uhvati za rep, a Gilgame� mu svoj mač zariva u potiljak. Besna, I�tar se penje na gradske zidine i proklinje kralja. Opijen njihovom pobedom, Enkidu otkida jedno stegno Nebeskog bika i baca ga pred Boginju zasipajući je uvredama. Taj je trenutak vrhunac �ivotnog puta dvojice junaka, ali to je, takođe, i početak jedne tragedije. Iste noći Enkidu sanja da su ga Bogovi osudili. Sutradan, on se razboljeva i umire posle dvanaest dana.

Posle ovog neočekivanog raspleta, Gilgame� se ne mo�e prepoznati. Sedam dana i sedam noći on oplakuje svoga prijatelja i ne dozvoljava da ga sahrane. Nadao se da će, posle njegovih jadikovki, on najzad o�iveti. Tek na prvi znak raspadanja tela, Gilgame� se priklanja sudbini i Enkidu biva rasko�no sahranjen. Kralj napu�ta grad i luta pustinjom jecajući: Zar neću i ja umreti isto kao i Enkidu? (IX ploča, I stubac, st. 4). On je prestra�en pomi�lju na smrt. Herojski podvizi ne mogu vi�e da ga ute�e. Ubuduće, njegov jedini cilj biće da umakne ljudskoj sudbi�ni, da stekne besmrtnost. On zna da čuveni Utnapi�tim koji se spasao posle potopa večno �ivi i odlučuje da krene u potragu za njim.

Njegovo putovanje prepuno je isku�enja inicijacijskog tipa. On sti�e do planina Ma�u, gde se nalaze vrata (Kapija Bogova) kroz koja Sunce prolazi svaki dan. Vrata čuva par Ijudi-�korpiona, čiji pogled zadaje smrt (IX, 11, 7). Nepobedivi junak je oduzet od straha i ponizno pada ničice. Ali, Ijudi-�korpioni prepoznaju u Gilgame�u njegov Bo�anski deo i dopu�taju mu da uđe. Posle dvanaest sati hoda kroz Bezdan, Gilgame� s druge strane planine izlazi u neku predivnu ba�tu. Ne�to dalje, na obali mora, on susreće nimfu Siduri i pita je gde mo�e da nađe Utnapi�tima. Siduri poku�ava da ga odvrati: Kada Bogovi načini�e ljude, Oni su za njih ostavili smrt, a za sebe zadr�ali �ivot. Ti, Gilgame�u, napuni svoj stomak i danonoćno u�ivaj. Neka ti svaki dan bude praznik, igraj i raduj se i noću i danju!

Ali Gilgame� je uporan u svojoj odluci i Siduri ga tada upućuje Ur�anabi, Utnapi�timovom lađaru, koji se nalazio u blizini. Oni prelaze Vodu mrtvih i sti�u do obale na kojoj �ivi Utnapi�tim. Gilgame� ga pita kako je stekao besmrtnost. On tako doznaje priču o potopu i o odluci Bogova da Utnapi�tima i njegovu �enu učine svojim srodnicima, nastanjujući ih na u�ću reka. Ali, pita Utnapi�tim Gilgame�a, koji od Bogova će tebe priključiti svom saboru, kako bi ti dobio �ivot koji tra�i�? (IX, 198). Nastavak njegovog govora je neočekivan: Hajde, poku�aj da bdije� �est dana i sedam noći! (XI, 109). Izvesno, reč je o najte�em inicijacijskom isku�avanju: pobediti san, ostati budan, jednako je transmutaciji ljudske uslovljenosti. Treba li ovo shvatiti tako kao da Utnapi�tim Gilgame�u, znajući da ga Bogovi neće nagraditi besmrtno�ću, predla�e da je osvoji posredstvom inicijacije? Junak je već uspe�no savladao neka isku�enja: prolazak kroz tunel, Sidurina isku�avanja, prelazak preko Vode mrtvih. To su, na neki način, bila isku�avanja herojskog tipa. Sada je, međutim, bila reč o duhovnom isku�avanju, jer bi jedino izuzetna moć koncentracije mogla učiniti neko ljudsko biće sposobnim da ostane budno �est dana i sedam noći. Ali, Gilgame� odmah pada u san i Utnapi�tim zajedljivo uzvikuje: Pogledaj sna�nog čoveka koji �eli besmrtnost: san se, kao �estoki vetar, �iri kroz njega! (203-204). Gilgame� bez prekida spava �est dana i sedam noći, a kada ga Utnapi�tim probudi, �ali se �to ga budi tek �to je zaspao. Ipak, on shvata �ta se dogodilo i opet počinje da jadikuje: �ta da radim, Uthapi�time, kuda da idem? Neki demon obuze moje telo, a u sobi u kojoj spavam prebiva smrt i kud god da maknem, tu je i smrt! (230-234).

Gilgame� se sada priprema da ode, ali mu Utnapi�tim u poslednjem trenutku, na nagovor svoje �ene, otkriva Tajnu Bogova: mesto na kom se nalazi biljka koja vraća mladost. Gilgame� silazi na dno mora, bere je i, sav srećan, kreće nazad. Posle nekoliko dana hoda, on opazi jedan izvor hladne vode i po�uri da se okupa. Privučena mirisom njegove biljke, iz vode izađe neka zmija, ukrade mu je i presvuče svoju ko�u. Jecajući, Gilgame� se �ali Ur�anabiju na svoju nesreću. U ovoj epizodi mo�emo videti neuspeh jo� jednog inicijacijskog isku�avanja: junak nije umeo da iskoristi neočekivani dar, to jest, nedostajalo mu je mudrosti. Tekst se zavr�ava naglo: do�av�i u Uruk, Gilgame� poziva Ur�anabija da se popne na gradske zidine i da se divi njihovim temeljima.

U Epu o Gilgame�u videli smo dramatičan prikaz ljudske uslovljenosti predodređene neizbe�nosti smrti. Ipak, ovo prvo remek delo svetske knji�evnosti dopu�ta i mogućnost da bi, bez pomoći Bogova, neka bića bila sposobna da steknu besmrtnost, pod uslovom da uspe�no prebrode niz inicijacijskih isku�avanja. Iz te perspektive, priča o Gilgame�u predstavlja dramatizovanu pripovest o neuspeloj inicijaciji.

 

 

Vrh

 

 

Knjiga Mrtvih

 

 

Sudbina Bogova

 

Na �alost, mi ne znamo obredni kontekst mesopotamske inicijacije, pretpostavljamo da je ona postojala. Inicijacijsko značenje traganja za besmrtno�ću mo�e se prepoznati u specifičnoj strukturi isku�avanja kroz koja prolazi Gilgame�, ali nam je potpuno nepoznata predistorija eventualnog inicijacijskog scenarija koji bi se podrazumevao u Gilgame�ovim dogodov�tinama.

S punim pravom nagla�avali smo činjenicu da je akadska religiozna misao isticala čoveka u prvi plan. Na kraju krajeva, priča o Gilgame�u postaje egzemplarna; njome se obznanjuje nestalnost ljudske uslovljenosti, nemogućnost, čak i za samo jednog junaka, da se stekne besmrtnost. Čovek je stvoren smrtan i stvoren je jedino da bi slu�io Bogovima. Ova pesimistička antropologija bila je uobličena već u Enuma Eli�u. Nalazimo je takođe i u drugim va�nim religioznim tekstovima. Knjiga Razgovor gospodara i sluge deluje kao ishod nihilizma ote�anog jo� i neurozom: gospodar čak i ne zna �ta �eli. On je opsednut isprazno�ću svih ljudskih napora: Popni se na humku starih ru�evina i pro�etaj uzdu� i popreko. Pogledaj lobanje nekada�njih ljudi i one iz na�ih dana. Ko je zločinac, a ko ljubazni čovekoljubac?

Drugi jedan slavni tekst, Dijalog o ljudskoj bedi, koji je nazvan i Vavilonski propovednik, jo� je u većoj meri pro�et očajem. Da li ponosni lav, dok se hrani najboljim mesom, prinosi na �rtvu tamjan kako bi umirio zlovolju svoje Boginje? A ja, opet, da li sam propustio da prinesem �rtvu Bogu? Ne, ja sam molio Bogove, prinosio sam predviđene �rtve Boginjama...(red 51 i dalje).Od svoga detinjstva, ovaj pravednik se trudio da shvati bo�ju misao; ponizno i pobo�no, tra�io je Boginju. Ipak, Bog mi je doneo nema�tinu umesto bogatstva (red 71 i dalje). Naprotiv, bogatstvo je sakupio zločinac i bezbo�nik (red 236). Gomila veliča govor nekog viđenog čoveka ume�anog u zločin, ali poni�ava skromno biće koje nije činilo nasilje. Zločinac je opravdan, a progoni se pravednik. Razbojnik dobija zlato, a slabog more glađu. Moć rđavih raste, a slabi propadaju i nejaki stradavaju (red 267 i dalje).

Ovo beznađe proističe ne samo iz razmi�ljanja o ni�tavnosti ljudskog postojanja, već i iz iskustva o sveop�toj nepravdi: zločinci trijumfuju, na molitve nema odgovora; Bogovi izgledaju nezainteresovani za ljudske poslove. Počev od II milenijuma, slične duhovne krize izbijače i na drugim mestima (Egipat, Izrael, Indija, Iran, Grčka), ali s različitim posledicama, jer će odgovori na ovu vrstu nihilističkog iskustva biti davani zavisno od religioznog duha svojstvenog svakoj kulturi posebno. Ali u mesopotamskoj mudrosnoj knji�evnosti, Bogovi neće uvek biti ravnodu�ni. Jedan tekst prikazuje telesne i du�evne patnje nekog nevinog čoveka. To je istinski pravednik koji, izgleda, pati zato �to mu ne poma�e nijedno Bo�anstvo. Bezbrojne bolesti učinile su da on bude prekriven sopstvenim izmetom. Njegovi su ga već bili oplakali kao mrtvog, kada mu niz snova objavi da će ga spasti Marduk. Kao u nekom ekstatičnom zanosu, on sam vidi kako Bog pora�ava Demone smrti i potom iz njegovog tela čupa bolove kao �to bi otrgao neku biljku. Po�to mu se vratilo zdravlje, pravednik najzad zahvaljuje Marduku obredno prolazeći kroz dvanaest vrata njegovog hrama u Vavilonu.

Na kraju, ističući čoveka u prvi plan, akadska religiozna misao nagla�ava granice ljudskih mogućnosti. Pokazuje se da je granica između ljudi i Bogova nepremostiva. Pa ipak, čovek nije osamljen u sopstvenoj samoći. Pre svega, on učestvuje u duhov�nom elementu koji se mo�e smatrati Bo�anskim; to je njegov duh, Ilu (dosl. Bog). Zatim, on se nada da će pomoću obreda i molitvi zadobiti Bo�ji blagoslov. I najva�nije, on zna da predstavlja deo univerzuma objedinjenog homologijama: on �ivi u gradu koji predstavlja imago mundi, čiji hramovi i Zigurati predstavljaju sredi�te sveta i, prema tome, osiguravaju komunikaciju s Nebom i Bogovima. Vavilon je bio Bab Ilani, (Kapija Bogova), jer su upravo tu Bogovi silazili na Zemlju. Mnogi gradovi i svetili�ta dobijali su naziv veza između Neba i Zemlje. Drugim rečima, čovek nije �iveo u zatvorenom svetu, odvojenom od Bogova, potpuno izdvojenom od kosmičkih ritmova. S druge strane, slo�eni sistem korespondencija Neba i Zemlje istovremeno je omogućavao razumevanje zemaljskih realiteta i njihov uticaj preko raspektivnih nebeskih prototipova. Evo jednog primera: po�to je svakoj planeti odgovarao neki metal ili neka boja, sve �to je bilo obojeno nalazilo se pod uticajem neke planete. Ali, svaka planeta je pripadala nekom Bogu, koga je, usled same te činjenice, predstavljao odgovarajući metal. Prema tome, smatralo se da je čovek pod za�titom nekog Boga ako obredno upotrebljava neki metalni predmet ili poludragi kamen određene boje.

Najzad, brojne tehnike proricanja, od kojih je većina bila razvijena u akadsko doba, omogućavale su da se dozna budućnost. Smatralo se, prema tome, da je izvesne nezgode moguće izbeći. Raznovrsnost tehnika i značajan broj pisanih tekstova koji su stigli do nas svedoče o ugledu koji je gatanje u�ivalo u svim dru�tvenim slojevima. Najrazvijeniji je bio metod ispitivanja utrobe �rtve. Manje skup metod sastojao se iz toga da se u vodu izlije malo ulja, ili obrnuto i da se potom protumače znaci koji su se mogli pročitati iz različitih oblika koje bi stvarale te dve tečnosti. Astrologija, razvijena posle drugih tehnika, upra�njavana je naročito u krugovima oko vladara. �to se tiče tumačenja snova, ono je, već od početka drugog milenijuma, bilo upotpunjeno sredstvima za otklanjanje kobnih predznaka pomoću bajanja.

Sve tehnike proricanja oslanjale su se na otkrivanje Znakova koji bi potom bili tumačeni u skladu sa određenim tradicionalnim pravilima. Pokazalo se, dakle, da svet ima određene strukture i da njime vladaju zakoni. Odgonetanjem Znakova doznavala se budućnost, drugim rečima, gospodarilo se vremenom, jer predviđani su događaji koji će se ostvariti tek posle određenog vremenskog razdoblja. Pa�nja koja se pridavala Znakovima dovela je do otkrića stvarne naučne vrednosti. Neka od tih otkrića kasnije će preuzeti i usavr�iti Grci. Vavilonska nauka je, međutim, ostala tradicionalna nauka u tom smislu �to je naučna svest zadr�ala totalitarnu strukturu, �to znači da su se podrazumevale određene kosmolo�ke, etičke i egzistencijalne pretpostavke.

Oko 1500. godine pne. je, izgleda, konačno bila zavr�ena stvaralačka epoha mesopotamske misli. Tokom sledećih �est vekova, intelektualnu aktivnost su, čini se, potisnuli erudicija i kompilacijski radovi. Ali zračenje mesopotamske kulture, potvrđeno od najstarijih vremena, nastavlja se i povećava. Ideje, verovanja i tehnike mesopotamskog porekla kru�e od zapadnog Mediterana do Hinduku�a. Značajno je �to vavilonska otkrića, koja će postati �iroko poznata, manje-vi�e neposredno u sebi sadr�e veze Nebo-Zemlja, ili makrokosmos-mikrokosmos.

 

Vrh

 

�otenerom

Uputstva za razumevanje Knjige Mrtvih

 

Knjiga sadr�i niz mitova, ako ih tako mogu nazvati, i rituala koji omogućavaju da se opstane u mračnim danima magije i okultizma, za koje se ka�e da će uskoro doći. Prizivanja, Isterivanja, Vezivanja (zaklinjanja) i Spaljivanja koja se nalaze u Nekronomikonu prevedeni su na engleski, a sada, i na srpski jezik, premda ne u potpunosti jer originalni tekstovi u pojedinim obredima imaju moćnije dejstvo, pa sam ih ostavio u izvornom obliku. Takođe, pojedini delovi nisu prevedeni u potpunosti sa originalnih tablica jer su mnoge od njih pronađene sa naprslinama ili bez delova, te stoga njihov prevod, usled o�tećenja, nije bio moguć, ali su uz pomoć kasnijih spisa na arapskom, starogrčkom ili latinskom jeziku ovi tekstovi upotpunjeni. Zbog toga nije moguće garantovati potpunu izvornost prevoda pojedinih bajalica i drugih delova knjige.

 

Knjiga Crne Zemlje i Knjiga Mrtvih Imena

 

Kodeks �otenerom počinje sa uvodnim tekstom Knjiga Crne Zemlje, nepoznatog arapskog pisca. U engleskim fragmetarnim verzijama Nekronomikona ovaj tekst je naslovljen kao Svedočanstvo Ludog Arapina, a kod Lavkrafta on čak dobija ime Abdul Alhazred i svoje mesto boravka, Damask u kojem je 730. godine n.e. napisao to svoje svedočanstvo. U izvornom rukopisu, koji jeste arapski, autor nigde ne ostavlja svoje ime, niti bilo kakve datume. Spominje na jednom mestu samo ime svojeg sela Bet Durabija u kome je rođen, a o nazivu spisa on sam ka�e (1. knjiga P10): Ovo je Knjiga Mrtvih, Knjiga Crne Zemlje koju prenosim... Dakle imamo prvi naziv koji upućuje na ime celokupnog spisa i naziv ovog koje upravo pi�e. Slično naslovljavanje knjiga se ponavlja kasnije i kroz ostale spise. Knjiga Crne Zemlje jeste, u svojoj formi, uvodnik nakon kojeg se nastavlja Knjiga Mrtvih Imena. I tu je kraj ovog spisa jer arapin nije zavr�io svoju knjigu. Da li ga je smrt sprečila u tome, ili ga je pro�drao neki od Demona, kao i čarobnjaka Ben Martua, kako je i sam opisao, ostaje za nas nepoznanica. Ovo je i razlog za�to nemamo jedinstvenu knjigu �otenerom u pisanoj istoriji, već samo zbornike spisa objedinjene kao Nekronomikon.

Svedočanstvo Ludog Arapina, prvi i drugi deo, kao nazivi koji se pojavljuju u engleskim verzijama nisu autentični, a �to se tiče imena koje se pojavljuje kod Lavkrafta, moglo bi se reći da je ono izmi�ljeno, s obzirom da je Lavkraft pisac horor priča i da je svojom stilizacijom Nekronomikona uneo mnogo pometnje u ovaj tekst, te�eći knji�evnom spektakularizmu. Tačno je da na nekim mestima pisac za sebe ka�e da su ga mnogi nazivali ludakom, zbog onoga �to je radio ili govorio, pa otuda mo�da ideja redaktora engleskih verzija da ove prve dve knjige naslove ovako.

Ono �to bi jo� trebalo istaći je da autor govori kako ovo pisanje postaje u�asno za njegovu du�u i verovatno zbog toga u obe knjige na početku ima dosta delova u kojima se ponavlja i kazuje stvari koje je već rekao u prethodnim poglavljima, kao da je zaboravio pa ih ponovo kazuje ili, mo�da, da bi istakao njihovu va�nost. Inače, prepune su zagonetki, misterija i delova raznih prizivanja. Poku�aj da se uđe u trag ovom arapinu, da se utvrdi njegovo poreklo ili kraj nemogući su jer za to nema nikakvih pisanih svedočanstava. Mo�emo samo da pretpostavljamo kakva li je u�asna sudbina sna�la ovog mudraca plemenitih namera.

Drugi problem koji se javlja je taj �to se Redaktor susretao sa čestim pojavama prepisivačkih gre�aka. Takođe, kad kad se učini, a mo�e biti i da je slučajnost, pojedini delovi rečenica, ili čitavi odlomci knjige, izgledaju nespojivo sa periodom u kojem je tekst bio pisan. Svakako ne mo�emo reći kada je ovaj materijal nastao i te�ko je utvrditi njegovu starost s obzirom da je to skup vi�e spisa, stoga postavljanje pitanja u stilu: �ta je starije, koko�ka ili jaje, ne bi nas nikuda odvelo. Na primer u Knjizi Zemlje Mrtvih (Magan), finalni deo, u gotovo identičnoj formi, mo�emo čitati i u Haldejskim Proročanstvima Zaratustre. Ili kao ovaj primer: I zato ne silazi dole u Svet tamom obliven , vi�e deluje kao da je pisan u doba stare Grčke nego u vreme Zaratustre. Ove stvari treba ostaviti naučnicima. Etimologija reči je veoma va�na, ali mi zaista ne znamo kako su Sumeri govorili, kako su Asirci, Akađani i Vavilonci preneli taj jezik, pa sve dalje kroz istoriju Kopti, Jevreji, Arapi, Grci, Latini... Mo�da su ba� Mandeanci, koji i danas govore svojim drevnim jezikom, najbli�i sumerskom izvoru, jer je i njihova religija upravo to drevno nasleđe, mada nadgrađeno, �to arapskom �to judeohri�ćanskom tradicijom.

 

Knjiga Tajni

 

Knjiga Tajni sadr�i niz praktičnih uputstava od onih za vr�enje obreda i recepata za spravljanje raznih sme�a do uputstva za izgradnju hrama. Drugi deo ovog spisa sadr�ajno je sličan prvim dvema knjigama s tim �to je vi�e filosofskiji, �to navodi na zaključak da mo�da ne pripadaju istom autoru, već su verovatno kasnija interpretacija.

 

Knjiga Zemlje Mrtvih

                     

Knjiga Zemlje Mrtvih, izvorno se naziva Magan, jer tekst dolazi iz misteriozne zemlje Magan u koju je običnim smrtnicima ulaz zabranjen i koja le�i na krajnjem zapadu od zemlje Sumera. U ovaj spis je dodat i jedan deo iz knjige Enuma Eli� (Sumerska Knjiga Stvaranja Sveta i Čoveka) u kojoj se govori o Inaninom (I�tar) silasku u Bezdan. Za ceo tekst se čini kao da je nepotpun, a i opis Inaninog silaska u Bezdan prilično odstupa od verzije u knjizi Enuma Eli�.

 

Knjiga Prizivanja i Knjiga Pedeset Imena

 

Knjigu Prizivanja ne treba mnogo obja�njavati. To je Grimoar Nekronomikona, koji sadr�i obrasce (formule) rituala zazivanja, pečate i �emu izvođenja obreda. Ova knjiga predhodi spisu Knjiga Pedeset Imena koja predstavlja pedeset posebnih Moći Boga Marduka koji je pobedio Haos. Zanimljivo je to da ova Imena dolaze iz knjige Enuma Eli�, u kojoj se govori da Stari Bogovi dodeljuju ovih pedeset Imena Marduku kao titule, koje su ujedno i Moći, kao znak Njihove zahvalnosti za Njegovu borbu protiv Zla. Postoji Pečat (Sigil) za svako od Imena i Reč Moći kojom se Ona zaziva.

 

Knjiga Duhova Zemlje

 

Jo� jedna knjiga koja se nalazi u Kodeksu Zag Nehar, a pripada po svojoj datosti Nekronomikonu je Knjiga Duhova Zemlje. Sastoji se iz tri celine: Knjiga Duhova Kovitlajućih Sila, Knjiga Lutajućih Duhova Zemlje i Knjiga Duhova oblasti između Zemlje i Neba. Niko ne mo�e ući ni u jednu zonu, odnosno proći Nebesima Starih Bogova, a da prvo ne prođe kroz Oblast kojom vladaju Duhovi Zemlje i Oblast između Neba i Zemlje, niti da dosegne Nepregledna Prostranstva iza Sedam Nebesa (zone Neptuna, Urana i Plutona i zone udaljenih Zvezda) kojima vladaju Drevni Bogovi.

 

Knjiga Ulaza

 

Jedinstvena Knjiga Ulaza nema svoju kopiju u okultnoj knji�evnosti niti se u nekim drugim formama pojavljivala, i prikazi magijskih pečata i simbola su ne�to sasvim novo u odnosu na sve �to se pojavljuje na savremenoj okultnoj sceni, premda postoje izvesne sličnosti sa raznim prikazima nastalim u starim arapskim tekstovima u poslednjem milenijumu. Isto tako, neki od simbola koji se nalaze u ovoj knjizi verovatno su bili prepisani u kasnije Mandeanske i Demiotske tekstove, koji su svakako mnogo mlađi od Sumerskih Obreda. Uop�te, pojava ovih pečata je sasvim neobična i gotovo nadprirodna.

Knjiga Ulaza je zaista sistem samoinicijacije u planetarne sfere, zone vladavine Bogova, koja omogućava penjanje stepenicama Zigurata (Kula Svetlosti). Nije mnogo toga objavljeno potencijalnom kandidatu za inicijaciju, izuzev informacija o tome kako ove Kapije rade i �ta se iza njih mo�e pronaći tamo. Obavezno, prilikom prolaska kroz jednu Kapiju, treba sačuvati dobijenu Reč, koja je Ključ za otvaranje sledeće Kapije. Ove Reči treba čuvati kao Svetu Tajnu, tako �to treba napraviti tajno pismo koje niko od drugih ljudi ne mo�e razumeti. Na isti način treba u Knjigu Tajni Magavana (knjiga maga koju sam pi�e) napisati opis svakog iskustva i događaja prilikom obrednih radnji.

Knjiga sad�i Prizivanje Sedam Kapija Nebesa, čist tekst koji treba da poslu�i magavanu da na pravilan način pristupi svakoj od Nebeskih Kapija. Prizivanje Boga Vatre koje sledi je prilično problematičan tekst jer je me�avina grčkih i sumerskih fraza. Verovatno je da izvorni tekst na sumerskoj tablici ne postoji u celini i moguće je da je dopunjen kasnijim tekstom, ne zna se od koga. Za Prizivanje Stra�ara, koje dolazi na kraju ovog teksta, trebalo bi reći nekoliko reči o samom nazivu rase Stra�ara. Ponekad se nazivaju Čuvarima, a naći će se i sinonim Posebna Rasa. Ova bića su isto �to i Anđeli ili Anđeli Čuvari, a u zapadnoj literaturi često se spominju kao Egregori.

 

Knjiga o Sedam Nebesa

 

Knjiga o Sedam Nebesa, kao �to i sam naziv ka�e, govori o Sedam Nebesa koja okru�uju Zemlju i daje opis Njihovih osobina. Svakim od Nebesa vlada jedno Staro Bo�anstvo, a nastanjuje ih mno�tvo Duhova i Demona sa svojim Stare�inama i svi Oni imaju svoje Ime i Pečat, svoj Broj i osobine i oblast kojom upravljaju. Ova Nebesa su zone planeta, Sunca i Meseca, odnosno sfere njihovog kretanja, posmatrajući geocentrično, dakle sa Zemlje. Zbog toga je poznavanje astrologije, barem u osnovi, ovde neophodno.

U ovom spisu prikazani su samo Bogovi Nebesa i delimično grimoari ostalih Bića Svetla, dok grimoari Bića Tame nisu prikazani u Kodeksu Nekronomikona kako čitaoc ne bi do�ao u isku�enje da bez predhodnog znanja i adekvatne pripreme započne rad na prizivanju ovih duhovnih sila. Rad na prizivanju je veoma opasan i sa nesagledivim je posledicama po onoga ko bi se, nepripremljen, usudio da se upusti u takve avanture.

Kodeks Zag Nehar sadr�i kompletne grimoare svih duhovnih Bića čije je predstavljanje odobreno od Njih samih. Prizivanje ovih Bića zahteva uvek adekvatnu �rtvu, a mnogi od Njih zahtevaju i sklapanje izvesnih sporazuma u zamenu za ono �to daju magavanu. Najčeće to ta�e Demoni Tame i Njihove Stare�ine i mnogi od Njih izričito zabranjuju da se o Njima govori i da se Njihova imena i Pečati zapisuju. Zbog toga je veoma malo Crnih grimoara i prilično su siroma�ni u podacima koje pru�aju. Zapravo, jedino �to bi aspirant mogao učiniti uz pomoć Nekronomikona je da prizove Moći Pedeset Imena Marduka, �to je potpuno bezopasno, a i uslov da se krene bilo gde dalje. Sve drugo nije moguće, sem da se upute molitve i pohvalne pesme Bogovima. Ovo je učinjeno zbog va�e bezbednosti i bezbednosti generacija.

 

Knjiga Isterivanja

 

Knjigu Isterivanja, koja se izvorno naziva Maklu, ne treba obja�njavati, jer ona sadr�i nekoliko bajalica Isterivanja, a samim čitanjem se vidi njihova namena. Mo�da je zanimljivo napomenuti da je ova knjiga unela veliku zbrku među zapadne egzorciste u vreme kad se pojavila.

 

Knjiga U�asa

 

Knjiga u�asa, odnosno Urilia, kako se drugačije naziva je jedini tekst za koji se ne mo�e reći da je izvorno sumerski, jer za to nema nikakvih dokaza u pisanim tekstovima, ali je svakako tekst koji nosi sa sobom elemnte sumerske tradicije. Grimoar koji je ovde prikazan sreće se u mnogim magijskim spisima starog i srednjeg veka. Ovo je potpuno demonska knjiga namenjena obo�avaocima Drevne Zmije Tiamat i Njenim saučesnicima u Zlu. Sledbenici ove knjige, zaista su Zli Crni Čarobnjaci, vladari nad mnogim nezamislivim moćima Tame. I svakako, protivnici su ustrojstva ljudske civilizacije.

 

Knjiga Crnih Obreda

 

Knjiga Crnih Obreda upozorava čitaoce na opasnosti od Crne Magije i uop�te opasnosti koje vrebaju s druge strane. Pisali su je drevni Skriveni Sve�tenici koji poznaju sve moći. Ovde je dato samo ono �to je od Skrivenih Sve�tenika odobreno. Crni Obredi su delimično opisani, ali nisu napisani, i kao �to pisac ka�e, "i neće biti". Zabranjeno je od strane Skrivenih Sve�tenika da se bilo �ta o Njima govori, da se spominju Njihova imena i opisuju Njihovi obredi. Aspirant koji krene ovim Putem i postane Magavan, znaće kako i gde da Ih potra�i.

 

Vrh

 

Izgovor originalnih tekstova

 

Ne mo�emo Biti potpuno sigurni kako su Sumeri, Asirci, Akađani i Vavilonci govorili, ali mo�e biti korisno proučiti postojeće studije o ovim narodima, uključujući prevode glinenih pločica koje su nastajale svuda po Mesopotamiji.

Sumerski jezik je bio jezik kojim se govorilo u drevnom Sumeru, ju�noj Mesopotamiji (dana�nji Irak). To je bila najstarija civilizacija poznata modernom čoveku i trajala je preko 3000 godina. Između 2. i 3. milenijuma pre nove ere, sumerski jezik, kao govorni jezik je zamenjen akadskim, ali je ostao u upotrebi kao sveti, obredni jezik do, otprilike 1. veka nove ere. Bio je zaboravljen do 19 veka, kada su se naučnici zainteresovali za de�ifrovanje pronađenih tablica na arheoloskim iskopinama u Iraku.

Sumersko pismo se, u ranom periodu svog nastanka, konstantno menjalo. Simbole su zapisivali na vla�nim glinenim tablicama. U početku smer pisanja simbola na glinenim tablicama se kretao od vrha ka dnu, da bi se vrlo brzo promenio u pisanje simbola s leva na desno. Ovo je, takođe, uticalo i na polo�aj znakova i simbola koji su se urezivali rotirani za 90�. Jo� jedna promena se desila u ovom ranom periodu razvoja sumerskog jezika, a ona se ticala samog oblika simbola koji su u početku bili vi�e linearni da bi na kraju dobili oblik klinastog pisma koje je dugo nakon toga bilo u upotrebi.

U sumerskom jeziku je postojao veliki stepen homofonije, �to znači da je postojalo dosta reči koje zvuče slično ili identično. To je omogućilo pojavu rebusa u pisanju gde se simbol za jednu reč koristio da predstavi neku drugu reč koja se izgovarala slično ili identično. S druge strane, ako su različite reči koje slično zvuče imale drugačije simbole za pisanje, onda su postojali brojni načini za pisanje jednog zvuka. Jo� jedna osobenost ovog sistema pisanja je polifonija, gde mnoge reči koje imaju slično značenje, ali veoma različit izgovor i zvuk su pisane istim znacima. Novi znaci su nastajali dodavanjem grafičkih elemenata na već postojeće znakove ili kombinovanjem dva već postojeća znaka kako bi se dobile nove reči.

Sumerski sistem pisanja su usvojili i drugi narodi u Mesopotamiji kao sto su Akađani i Vavilonci. Kao govorni jezik sumerski je prestao da se koristi oko 18. veka pre nove ere, ali je nastavio da se koristi kao obredni jezik sve do 1. veka nove ere. Tako da ga to čini jednim od jezika koji je najdu�e bio u upotrebi u istoriji.

Onima koji govore Srpski jezik mogu reći da su srećnici, ako tako mogu da se izrazim jer Srpski jezik, kao jedan od retkih sa autohtonim poreklom, ima sve glasove koji su zastupljeni u ovim starim jezicima, te sam jednostavno, u prevodu, pristupio običnoj transliteraciji, dakle, čitaj kako je napisano.

�to se tiče naglaska, ovi jezici su takođe arijskog porekla i naglasak je na prvom ili drugom slogu, nikad na poslednjem kao u semitskim jezicima. Podsećanja radi, u transliteraciji svaki glas mora biti izgovoren jasno i izrazito, a u magijskom smislu, kod izgovora bajalica, ako samo i jedna gre�ka se učini bajalica gubi dejstvo, ili pak mo-�e se napraviti gre�ka pa se dozvati neka od mnogih drugih sila, a ne ona koja je nameravana.

 

Vrh

 

Brojevi, vreme i kalendar

 

Stari Sumerci, a po njima i njihovi naslednici Akađani, Asirci i Vavilonci, računali su po seksagezimalnom (�ezdesetnom) sistemu.

Godinu su računali kombinovano po kretanju Sunca i Meseca. Imala je 12 meseci po 30 dana �to je iznosilo 360 dana. Gre�ku od 5 dana ispravljali su svake �este godine dodajući trinaesti mesec. Smatrali su ga nesretnim i za vreme njegovog trajanja nisu vr�ili nikakve va�nije poslove. Simbol ovog meseca je bio gavran. Brojanje godina im nije bilo jedinstveno i često su započinjali iznova, uglavnom od nekog va�nog događaja. I dani u nedelji simbolisali su sedam planeta i bili su posvećeni Bogovima. Ova podela ostala je do dana�njih dana. Tako je prvi dan bio posvećen Bogu Sinu (Mesec - Ponedeljak), drugi Nergalu (Mars - Utorak), treći Bogu Nebou (Merkur - Sreda), četvrti Marduku (Jupiter - Četvrtak), peti Boginji I�tari (Venera - Petak), �esti Bogu Ninibu (Saturn - Subota) i sedmi �ama�u (Sunce - Nedelja).

I podelu dana dugujemo Sumercima. On je imao 12 dvostrukih sati podeljen na 30 delova po 4 minuta. Svaki dvostruki sat odgovarao je jednom sazve�đu Zoodijaka.

 

Vrh

 

Astrologija

 

Visoke kule, zigurati, bile su prave zvezdarnice. S njihovih terasa sve�tenici su noću posmatrali kretanje zvezda. Poznavali su ih priličan broj, znali su za razna sazve�đa i planete. Verovali su da zvezdama i sazve�đima na nebu odgovaraju gradovi i dr�ave na zemlji. Po kretanju Sunca merili su se i putevi na zemlji. Sve �to se na zemlji događalo bilo je već unapred određeno na nebu. Oni su zapazili da se mnoge stvari de�avaju na zemlji pod uticajem Sunca i Meseca, pa su verovali da su i svi ostali događaji posledica uticaja različitih zvezda i sazve�đa. Kraljevi nisu preduzimali nikakav ratni pohod, a nisu započinjali ni bilo kakav va�an dr�avnički posao dok za to nisu dobili dopu�tenje neba, tj. dok im sve�tenici nisu označili povoljne dane.

Sumerska astrologija se smatra prvom astrologijom, a sumerskim Magovima je dugo vremena pripisivano otkriće astrologije iako za to nije bilo dokaza. O kulturama koje su se razvijale u Mesopotamiji (Sumerska, Akadska, Asirska, Vavilonska) nemamo mnogo sačuvanog materijala a prevodi tablica sa klinastim pismom, naročito onih iz Asurbanipalove biblioteke, nisu uvek precizni. Rekonstrukcija jednog astrolo�kog sistema, naročito iz starih vremena sumerske astrologije je prilično ote�an. Naravno, ono �to mi danas podrazumevamo pod astrologijom, tj. horoskopskom astrologijom ni pribli�no se ne podudara sa drevnim oblicima tumačenja zvezdanog neba. Natalna astrologija u to vreme nije imala �iroku primenu, osim u slučajevima vladara i duhovnih vođa. Sumerska astrologija je pre svega mundalna astrologija koja se bavila problemima dr�ave, naroda u celini, gradova, a posebno prirodom, tj. vremenskim problemima. To je i razumljivo jer individualizam nije bio razvijen u tom smislu kao u kasnijim periodima a pogotovo ne kao danas posebno izra�eni otuđeni individualizam. Ljudi su �iveli potpuno svesni zajednice pa je otuda i razumljivo određenje ove astrologije kao deskriptivne astrologije.

 

Na slici desno: Prikaz sumerske predstave o nebesima sa izvornim nazivima zvezda i sazve�đa (klikni na sliku za uvećan prikaz)

Od prvih proučavanja neba koja su vr�ili Sumerci i Asirci, pre oko 6.000 godina, proteklo je mnogo vremena do postavljanja teorije celine koju su oko 2500. pre n.e. formulisali sumerski magovi. Oni su verovali da se jednog dana Tijamat rodila iz prvobitnog okeana koji je prekrivao kako Nebo, tako i Zemlju. Tvorac Bel ga je udarcem mača isekao na dva dela i od svake polovine napravio po jedan svod, jedan ispod drugog, nebeski i zemaljski. I jedan i drugi su bili nepokretni. Na nebeskom svodu su se nalazila sva tela, zvezde, koje su Bogovi vodili po tačno označenom putu pod svemoćnim Belovim nadzorom. Druga tela, planete, koje se nisu kretale tačnom putanjom koju je odredio Bel, bile su podređene Anuu, sveop�tem ocu.

Prva Nebesa - Bog Nana (Sin) - planeta Sin - Mesec

Druga Nebesa - Bog Nebo - planeta Mustabaru - Merkur

Treća Nebesa - Boginja Inana (I�tar) - planeta Kilbat - Venera

Četvrta Nebesa - Bog �ama� (Udu) - planeta Udu - Sunce

Peta Nebesa - Bog Nergal - planeta Bibou - Mars

�esta Nebesa - Bog Marduk - planeta Dapinou - Jupiter

Sedma Nebesa - Bog Ninib - planeta Kajmau - Saturn

Ova teorija nebeskog ustrojstva koja je u korenu celokupne astrologije pre svega je mitolo�ka. Grčki istoričar Diodor koji je proučavao sumersku civilizaciju ka�e: Sedam zvezda podređenih Anuu otkriva buduće događaje i tumači ljudima blagonaklone namere Bogova.

Prividno kretanje Sunca kroz ekliptiku pokazalo je sumerskim magovima da se ono svakog meseca kreće kroz drugo sazve�đe. Ovo posmatranje je u osnovi Zodijaka podeljenog na dvanaest delova od kojih svaki nosi ime pređenog sazve�đa. Grci koji su sistematizovali sva znanja astrologije su sazve�đima dali druga imena, koja odgovaraju njihovoj mitologiji, ali su mesopotamijski astrolo�ki znaci bez sumnje dosta slični ovim nama poznatim.

1.   Kuzarikut (Ovan) je prvi znak Zodijaka koji je prelazna faza jer zvezde iz sazve�đa Ribe i Kit figuriraju u ovom delu Zodijaka. U pravom smislu reči, to je znak poljoprivrede.

2.   Te-Te (Bik) predstavlja drugi znak, a prikazan je kao �ivotinja slična biku upregnuta u kočije koje je Boginja I�tar upotrebila da bi pobedila Gilgame�a.

3.   Tua-mu ili Mas-Masu (Blizanci) odgovaraju dvojici bo�anske braće Nebou i Marduku koje su Grci nazvali Kastor i Poluks. Dvostruka priroda ovog znaka proizilazi iz borbe između dva brata neprijatelja.

4.   Nangaru ili Al-Lul (Rak) je znak koji obiluje simbolizmom, a znači �tipaljka krabe i podseća na Mlad Mesec koji je i vladar ovog znaka.

5.   A-ru (Lav) je bio poistovećen sa zvezdom Regulus koja se pojavljuje kada je Sunce jako kao i lav, kralj �ivotinja.

6.   �i-ru ili Ki (Devica) čije haldejsko ime znači uvo �ivota je simbol majke u pravom smislu. Ovaj znak predstavlja kult braka.

7.   Zibanitu ili Nuru (Vaga) označava ravnote�u između dana i noći kao i između �ivota i smrti.

8.   Akrabu (�korpija) predstavlja čoveka zmiju koji je pomogao Tijamat da se odupre napadima Bela stvoritelja.

9.   Pabilsag (Strelac) je nastavak predhodnog znaka jer strela koju dr�i je �aoka �korpije.

10. Saku ili Enzu (Jarac) je dosta postojan znak koji je imao tumačenje isto kao i danas.

11. Gu ili Mulugula (Vodolija) znači veliki čovek i predstavlja sazve�đe Gilgame� koje su Grci nazvali Herkules.

12. Nunu ili Zib (Ribe), dvanaesti i poslednji znak Zodijaka, zatvarao je lunarnu godinu, sa umiranjem prirode pre prolećnog uskrsnuća.

Nebeska Kraljevstva, koja se spominju u vi�e navrata kroz tekst Nekronomikona, su zapravo Znaci Zodijaka i imaju astrolo�ki karakter. Tako npr. kada se ka�e da Bog Nergal ulazi u Kraljevstvo A-ru, to znači da se planeta Bibou (Mars) kojom vlada Nergal kreće kroz Nebesko kraljevstvo A-ru (Lav), znači, savremenim astrolo�kim jezikom rečeno, Mars u Lavu.

Potrebno je jo� pomenuti astrolo�ke odnose (planetarne aspekte) i polja ili kuće u horoskopu. Kada se ka�e: kad �ama� uđe u Kraljevstvo Te Te, a I�tar i Nebo su u zagrljaju u drugom Kraljevstvu udaljeni, to znači da Sunce prolazi znakom Bika, a Venera i Merkur su u konjukciji u Blizancima, itd. Polja ili kuće u horoskopu (dnevni i noćni sati), označavaju se kao Nebeske Palate u Kraljevstvima Svetla i Tame. Primer: kada Marduk uđe u drugu Palatu Kraljevstva Svetla, a Ninib je u Kraljevstvu Akrabu, znači: Jupiter treba da bude u drugom satu, tj. kući horoskopa dok se Saturn nalazi u sazve�đu �korpije, itd.

Celokupna filosofija i knji�evnost posvećena simbolima i tumačenju matematičke astronomije u Sumeru je svoj vrhunac dosegla oko 2500. godine pne. Sakupljena je i sređena tek negde oko 1000. godine pne. u delu poznatom kao Enuma Anu Enlil. Ova astrologija vi�e je mundalna i astrometeorolo�ka jer se bavi uglavnom narodom u celini, a pojedinačno samo kraljevima i plemićima. Sudbinom drugih pojedinaca se nije bavila. Prvi razlog proučavanja neba bio je kalendarskog tipa, a u svrhu predviđanja vremenskih prilika kako bi se mogao planirati razvoj poljoprivrede. Enuma Anu Enlil jasno sugeri�e da postoji veza između onog �to se de�ava na nebu i onog �to se de�ava na zemlji.

Od V veka pre n.e. sumerski magovi stvaraju liste povoljnih i nepovoljnih dana i meseci sa znamenjima i putanjama Sunca,  Meseca i planeta kroz Zodijak, a koji se odnose i na pojedince. Naravno ovde treba jasno podvući razliku između tumačenja pozicija na nebu kao indikatora za proricanje zemaljskih događaja i tumačenja i interpretacije zabele�enih pozicija koje znamo kao horoskopsku ili genetlialogijsku astrologiju. Kad se tačno pojavila horoskopska astrologija u Sumeru ne mo�emo preciznije odrediti jer ne postoje pisani dokumenti koji bi dali uputstvo za takav zaključak. Obično se smatra da ona nastaje u V veku pre n.e. odnosno u vreme njenog prodora u Grčku. Tačno je da se u to vreme stvaraju kontakti između klasične Grčke i Vavilona na �ta nas upućuju mnogi autori tog doba. Demokrit tvrdi da je bio upoznat sa trijadom Sunce (Sin), Mesec (�ama�) i Venera (I�tar): fragment 55A. Međutim, zbog nedostatka pisanih svedočanstava ne mo�emo biti isključivi. Ono �to danas imamo kao astrolo�ki sistem mo�emo biti zahvalni starim Grcima koji su stvorili jedan celokupni astrolo�ki sistem koji je u osnovi dana�nje zapadne astrologije, ali su Gci u većini svojih dela tvrdili da su oni svoja znanja primili od sumerskih magova astrologa i egipatskih sve�tenika astrologa. Prema tome, iako sa precizno�ću ne mo�emo tvrditi, astrologija u celini pa i ona horoskopska u Sumeru je nastala mnogo ranije nego �to se to misli. Ovo tvrđenje je proisteklo kao zaključak iz sagledavanja čitavog zadivljujućeg opusa matematičke astronomije iz ovog perioda za čiju preciznost i detaljnost ne mo�emo tvrditi da je plod slučajnosti. Ona je, o tome smo već govorili u poglavlju Zemlja Senarska, mogla nastati samo kao nasleđe jedne mnogo starije i razvijenije civilizacije.

 

Vrh

 

Razmi�ljanja o Nekronomikonu

 

Kada se povede rasprava o Nekronomikonu, izdvaja se nekolioko tokova misli. Jedna grupacija ljudi, najveća grupacija, sledi tok nezainteresovanosti za temu i o tome nema �ta da ka�e, niti �eli i�ta da čuje.

Druga grupacija su ljubitelji horor tematike, bez obzira na koji način ona bila pisana. Oni već imaju �ta da ka�u i �ele da čuju. Ovde je tok misli usmeren, uglavnom na delo H.F. Lavkrafta, za koje se zna da je u dobroj meri izmi�ljeno delo. Lavkraftov Nekronomikon predstavlja vrhunac njegovog knji�evnog opusa, mada se ne mo�e zanemariti njegovo poznavanje istorije starih mesopotamskih civilizacija, od Sumera, preko Asirije i Akada do Vavilona, kao i srednjevekovnih magijskih rukopisa i grimoara. Ovaj tok misli, iznedrio je dva pravca odnosa prema Nekronomikonu. Lavkraftov Ktulu mitos dobio je nebrojene obo�avaoce, sladostrasnike horor �anra za koje je Nekronomikon remek delo horora i to je jedan pravac. Drugi se odnosi na magijske praktikante, uglavnom slabo upućene i najče�će pod dejstvom raznih narkotika i alkohola, mlade buntovnike �eljne sveta tame i zadovoljenja sopstvenih nagona.

Treća grupacija sledi tok misli osude kroz poistovećivanje sa Satanizmom. A Satanizam je sve �to nije od Hrista dato. Ovde jedan tok misli osuđuje, napada, kamenuje i spaljuje drugi tok misli. Ovde nema slobodnog razuma, niti slobodne volje. Ovde nema čak ni slobode, ni volje, ni prava, niti misli ima, jer je pravo jedno, volja jedna, sloboda jedna, sloboda u Hristu, sloboda, volja i pravo izbora između Boga i Đavola, između Hrista i Satane. Ovo je jedino pravo, jedina volja i jedina sloboda koja je data, a izbora je tako mnogo. Slično je kod svakog religioznog toka misli, da ne sledimo opis svakog ponaosob.

Četvrta grupacija su pobornici magije, ali u smislu �ive magije koja zahteva jedan drugačiji, ne samo pristup, već i način �ivota. Kod ovih pobornika Nekronomikona tok misli je usmeren na �ivot, na delo. Ovde teorija nije va�na. Nije bitno ko je �ta napisao, odakle potiče to �to je napisano, koliko je staro ili autentično, jer su sve ovo pitanja za teoretičare. Va�no je samo da li "radi", rečeno �argonski. Teorija je mrtva. Delo je �ivo. �iva Magija ili Magija �ivota je �ivot malobrojnih koji slede ovaj tok misli. Njih je bilo kroz istoriju, ali nije mesto za priču o njima.

Pomenuću samo Kroulija, svima koji o magiji znaju ne�to, poznatog okultiste XX veka. Uspeo je u svojim sinkretističkim sintezama da dođe do Magijskih ključeva. Uspeo je da prođe kroz mnoge Kapije Bezdana. Iza jedne, poslednje na kojoj je bio, zaustavio se i razum izgubio. Nije imao snage da ponese taj besomučan jaram Drevne Sile na svojim plećima. Zatvorio je Kapiju. Zatvorio je i ključ u parabolama koje je posle toga pisao. Većinu dela potpisanih njegovim imenom, napisali su ili preradili i objavili njegovi učenici i nastavljači, ali ključ im nije dao. Ostao je skriven i tako treba. Njegov rad nisu razumeli. Ostavio je iza sebe Knjigu Zakona, koju je dobio od jednog entiteta, jedne od emanacija, jednog od Drevnih Bogova, iza Kapije gde spava. U�av�i u Njegov San, sanjao je s Njim. I San nije podneo. I zavr�io je tu�no i jadno.

Svaka mudrost ima za cilj da re�i tajnu čoveka, koji je krajnji rezultat evolucije svetova. Ova tajna sadr�i u sebi zago�netku sveta, po�to je čovek tek siću�ni univerzum, mikrokosmos i neznatna sinteza velikog univerzuma ili makrokosmosa. Oboje se temelje na istim principima, jedno i drugo su izraz Nevidljivog Tvorca, koji se ogleda u svojim delima Vrhovnog Duha kojeg nazivamo Bog. I makrokosmos i mikrokosmos, ma kako različiti bili, skladno se dopunjuju.

 

 

 

 

Vrh

 

 

<<<       O       >>>