|
|
|
|
|
Knjiga Mrtvih - Zaboravljeni svet
|
Predgovor
KNJIGA MRTVIH Zaboravljeni svet Pogled u drevno i zaboravljeno doba
Nekronomikon, odnosno �otenerom, je Knjiga Mrtvih i predstavlja sredi�te kodeksa Zag Nehar na koji se nadovezuju ostali tekstovi i koji ga podupiru. Nekronomikon je takođe zbornik magijskih tekstova i grimoara nastalih u različito vreme, a zasnovanih na mitologiji i predanju naroda Sumera, Akada, Asirije i Vavilona. Kodeks tekstova koji je pred nama se prvi put javno objavljuje u celini i verziji koja objedinjuje sve ono �to se kroz istoriju pojavljivalo pod imenom Nekronomikon. �otenerom je knjiga koja mo�e biti pogre�no protumačena i shvaćena, a mo�e biti i opasna. Za samostalan magijski rad, ovo �to je ovde dato, sasvim je dovoljno duhovno nerazvijenom umu čoveka da krene putem svog usavr�avanja. Su�tinski, u Nekronomikonu se pojavljuju dve vrste Bo�anskih Bića. Stariji Bogovi, o kojima nema mnogo informacija, su zvezdana Rasa koja dolazi na Zemlju pru�ajući spasenje ljudskoj civilizaciji i predstavljeni su kao Bogovi Svetla. Drevni Bogovi o kojima se mnogo govori, ponekad i do najsitnijih detalja, okarakterisani su kao Bogovi Tame. Oni su Zli Bogovi koji ne �ele ni�ta, ali su zlo za Rasu ljudi i konstantno nastoje da provale u na� svet kroz Kapiju koja vodi iz Spolja�njeg Sveta. Takođe se govori i o ljudima među nama, koji su obo�avaoci Drevnih Bogova i koji poku�avaju da otvore Kapiju, kako bi Drevni ponovo zavladali Zemljom. Prvi među ovim Bogovima je Ktulu (Kutulu), opisan kao Morsko Čudovi�te koje �ivi u Velikoj Dubini, mestu nalik prvobitnom Okeanu. Druga Bića Bezdana su Azatot (Azagtot), slepi Bog Haosa, Jog Sotot, Azatotov partner u Haosu, �ub Nigurat, jarac sa hiljadu mladih i drugi. Oni se pojavljuju u različito vreme u zasta�ujućim oblicima i ispituju snagu i sposobnost onih koji učestvuju u Njihovom poku�aju da prenesu pakleni u�as iz sveta odakle dolaze, jer Njima je primitivni teror najdra�i osećaj. Pisac �oteneroma, definitivno nepoznat, upozorava da čovek mora pronaći način da se od Drevnih Bogova za�titi kako ljudska civilizacija ne bi bila uni�tena. Nekronomikon je za neke samo mitologija, za druge je pak literarni opus, dok je za one malobrojne praktikante magije ovo knjiga formula za prizivanje u pojavni svet neverovatnih Bića i čudovi�ta koja �ive u Bezdanu i Spoljnjem Svetu, stranim ljudskoj psihi. Koliko su ova Bića Dobra ili Zla, ilustovao bih rečima iz knjige: "Njihov izgled je čistima čist, a zlima zao". Ključ se time svodi na osnovno pitanje: Kakav sam ja čovek? Nekronomikon kao jedinstvena knjiga, sačuvana iz starih vremena, ne postoji. Međutim on postoji i �ivi kroz mnoge druge knjige i spise, �to nam potvrđuje Idris �ah govoreći o svojoj potrazi za Knjigom Moći od Arapina čarobnjaka Abdul Kadira (videti: Tajna Nauka Magije, Idris �ah), koja je napisana u jednom i jedinom primerku. Solomonov Ključ, takođe, svoj koren vuče iz drevnog �oteneroma i slično je sa radovima mnogih magova starog doba i srednjeg veka. Tako na primer, Zlatna Zora, poznata britanska i američka okultna lo�a, tvrdi da poseduje rukopis "Pokrov Nepostojanja" od jednog drugog Arapina. Moglo bi se nabrojati mnogo knjiga, ali mesto za to nije ovde. Sve �to sam od rukopisa uspeo da pronađem, ugradio sam u kodeks, objedinjen pod imenom �otenerom. Ova knjiga pred nama je magijski priručnik, �to uop�te ne znači da je enciklopedija ili ud�benik ceremonijalne magije. Drugim rečima, podrazumeva se da mag ili čarobnjak poseduje potrebno znanje i da je pripremljen za izvođenje slo�enih magijskih rituala, na isti način kao �to je i kuvar osposobljen da pripremi meni, a knjiga recepata mu slu�i samo kao podsetnik. Grimoari, Crne Knjige, Knjige Duhova, Knjige Senki i druge slične, samo su proste varijacije na temu, drukčiji zapisi o tome �ta su magovi radili i dovr�ili, koje Duhove su kontaktirali i zaklinjali da čine ono �to su od Njih tra�ili, neki sa manje, a neki sa vi�e uspeha. More knjiga danas postoji i mag, koji je nameran da radi, mora čitati sve ove knjige kako bi bio u stanju da odvoji �ito od kukolja. Zato bi bila prava ludost za novajliju da uzme neku od ovih knjiga i počne se baviti ceremonijalnom magijom, recimo "Mali Solomonov Ključ" (Goetia) i da praktikuje prizivanja. Jo� veća glupost bi bila uzeti Kroulijevu "Magija u Teoriji i Praksi", sa istim namerama. Obe ove knjige definitivno nisu za početnike. Bez predhodno stečenog znanja, bez kritičkog odnosa prema moru informacija i bez sposobnosti vladanja samim sobom, svaki magijski rad vodi sigurno u ludilo. Na va�u nesreću, ili mo�da sreću, Nekronomikon, takođe spada u ovu kategoriju knjiga. Ovaj kodeks sadr�i sve �to je potrebno onome ko se zaputi ka Nepreglednim Prostranstvima Bića, ili je na tom putu već odmakao, od prvog daha, prvog koraka i prve reči, do poslednjeg Ključa Kapije Bezdana.
Za Nekronomikon, centralnu Knjigu kodeksa Zag Nehar, mogli bi smo reći da je
to Sumerska knjiga mrtvih. No �ta znamo o Sumeru.
Niko ne zna odakle su Sumeri do�li, a pojavili su se isto tako misteriozno kako su i nestali nakon upada Asiraca koji razori�e njihovu kulturu, ali kako Asirci behu nepismeni i sa nerazvijenom duhovnom tradicijom, većinu sumerskih Bogova, nastavili su da obo�avaju, a tako je i Sumerski jezik postao zvanični jezik verskih obreda. U zemlji Senar, kako je sami nazivahu, ostale su iza njih Hronika Kraljeva, iz vremena pre Potopa i veoma bri�ljivo sačuvane hronike o mnogo drugih drevnih civilizacija �irom sveta. Imali su veoma ve�to razrađen sistem astronomije i astrologije u istoj meri kao �to su im bili i verski obredi. Magija, kako nam istorija saop�tava nastala je u Sumeru i sve je ostalo zapisano za buduća pokoljenja, klinastim pismom na glinenim pločicama. Ovde su zapisani, za sve vekove, prvi spisi o Stvaranju sveta i čoveka, herojski epovi o kraljevima i junacima, prva Isterivanja, prvi obredi Prizivanja Bogova, prva mračna prizivanja Zle Moći i, ironično, prva Spaljivanja od strane ljudi koje antropolozi nazivaju Magovima (od sumerske reči maga �to znači dar, a odnosi se na duhovno bogatstvo i bo�ansku milost; magavan �obdaren� je pripadnik kaste sve�tenika drevnih teogonijskih kultova mrtvih).
Na pola puta između Bagdada i Persijskog zaliva oko petnaest kilometara zapadno od dana�njeg korita reke Eufrat uzdi�e se jedan pustinjski bre�uljak sa sna�nim ru�evinama koje fascinantno vuku čoveka u maglovite tajne daleke pro�losti. Te ru�evine su sve �to je ostalo od jedne legende koja se zove Ur Haldejski. Dokle oko se�e, �iri se unaokolo �uta i vrela pustinja, kao i stepa obrasla retkim rastinjem. Na istoku se ocrtavaju tamni obrisi palmi koje rastu u dugom pojasu du� Eufrata. Neizmernu ravnicu preplavljuje okamenjujuća i nema sanjivost, a vazduh treperi i svetluca od ubivstvene �ege. S vremena na vreme se podigne po koji oblak pra�ine i često se javljaju fatamorgane koje stvaraju iluziju da je sivi predeo protkan povr�inama hladne vode i... Ko bi jo� mogao da poveruje da je ta pustinja nekada bila gusto naseljena zemlja, da su se tu dizali velelepni gradovi, ubirani bogati prinosi �itarica, cvetala trgovina, razvijana nauka i jo� mnogo toga. Iz ove sasu�ene zemlje arheolozi i dan danas otkrivaju masivna utvrđenja, palate, hramove, riznice, biblioteke, skulpture i razne dragocenosti od plemenitih metala. Otkrića su dala svedočanstvo o genijalnosti tih pradavnih stanovnika, a smatra se da ova zemlja skriva neuporedivo mnogo vi�e podataka o ljudima za koje arheolozi tvrde da u Mesopotamiju dođo�e niodkuda.
U maju 1989. godine, irački arheolozi su otkrili do sada najstarije naselje koje datira iz vremena 8000. godina pre nove ere. Ove ru�evine pronađene su oko 30 kilometara ju�no od Ninive, jedne od Asirskih prestonica. Kuće su bile kru�nog oblika i izgrađene od opeka, a predpostavlja se da su imale krov od mekog materijala. Visina im je bila 2-3 metra, a prečnik 6 metara. Imale su kamena le�i�ta u kojima su se na osovinama okretala vrata, a pronađen je i priličan broj kamenih figurica, za koje sa smatra da su slu�ile u ritualne svrhe, oruđa za obradu zemlje, čamaca i udica za ribolov. Stanovnici ovog naselja su gajili domaće �ivotinje, bavili se zemljoradnjom i ribolovom. Iskopine u El Obeidu, koji le�i sedam kilometara daleko od ru�evina legendarnog kraljevskog grada Ura, svedoče da je ovde jo� u neolitu cvetala razvijena civilizacija koja je bila centar njenog nastanka i daljeg �irenja od kamenog doba do zlatnog veka grčko rimske kulture.
Iz zemlje Senarske rasu�e se po svetu narodi,
ali oni tek poče�e da se bude. Na Balkanu se stvarala preteča Slovenske
kulture (nalazi�ta Lepenski Vir) koji su obo�avali Dagona, a idući dalje
prema severu predhodnici Kelta grade najčuvenije svetili�te megalitskog
doba, Sunčani hram �ama�a, nama znanog kao Stounhed�. Na Sardiniji i u
zapadnoj Francuskoj preteče Etruraca svoje mrtve sahranjuju u ogromnim
megalitskim grobovima koji su danas jedan od retkih ostataka iz kamenog
doba. U podno�ju Himalaja na Indijskom podkontinentu razvijaju se lagano
civilizacije Mohend�o Dara i Harape, a iznad Afrike i prostranih stepa
Rusije le�i tama. Iza Atlanskog okeana preko prirodnog ledenog mosta nazire
se Američki kontinent u svitanju, a na Kritu i u Misiru začinju se Minojska
i civilizacija faraonskog Egipta. Oni koji su ostali u zemlji Senarskoj
izrasli su u civilizaciju koju nazivamo
Ono �to znamo o Sumerskoj civilizaciji, koja
nasleđuje svoju predhodnicu u zemlji Senarskoj, mo�e nam dati mnoge
odgovore, ali nas mo�e uputiti da odgovore tra�imo i negde drugde.
Arheolo�ka iskopavanja govore da su Sumerci bili izuzetni poljoprivrednici.
Izgradili su prostrane sisteme kanala za isu�ivanje močvara i za
navodnjavanje u su�nim periodima. U gradovima Sumera, u trećem milenijumu
p.n.e: Nipur, Isin, �urupak, Uma, Logo�, Uruk,
Kako su stekli tako fantastična znanja iz astronomije? Čime su se koristili da bi do�li do tako preciznih proračuna? Da li su imali neke instrumente, ili su mo�da koristili znanja svojih predaka iz nama jo� nepo-znatih i neotkrivenih civilizacija davno pro�lih vremena? Nauka nema odgovore na ova pitanja. Ovde ostaje nema, ali mi i dalje postavljamo pitanje: Kako je moguće da ljudi koji su, po zvaničnoj istoriografiji, tek iza�li iz kamenog doba mogli imati ovako razvijena naučna saznanja. Nauka i dalje ćuti, međutim postoje entuzijasti koji rade i pronalaze odgovore, ali te odgovore oficijalna nauka, iako su oni sa čvrstim i opipljivim dokazima, odbacuje pod izgovorom da ih je ne moguće svrstati u na�e predstave o ljudskoj evoluciji!? Da li to znači da će zvanična nauka odbaciti sva otkrića i saznanja koja se pojavljuju, sa jasnim i vidljivim dokazima, samo zbog toga da bi sačuvala svoju dogovorenu i ni na čemu zasnovanu pretpostavku o evoluciji, odnosno teoriji da je čovek nastao iz nekog nepoznatog razloga u neko nepoznato doba i iz nekog nepoznatog izvora. Razmi�ljanje, čak i sa dokazima, o postojanju civilizacije pre svih nama poznatih civilizacija, a koja je bila visokorazvijena, oficijelnoj nauci je nezamislivo jer ono ru�i njen celokupni poredak. Sumerci su sa velikom pa�njom čuvali i prepisivali napamet učena prastara dela, mitove i epove. Prepisivane su i čuvane tu�opoljke o prastarim nestalim gradovima za čije postojanje nemamo nikakvih dokaza. Morali bi smo najzad shvatiti da mitovi nisu nikakve bajke već istorijski spisi i hronike događaja koji su samo stilizovano opevani. Jedan takav mit ka�e da su Crnoglavi stigli sa mora i da su sa sobom doneli mnoga znanja. Ne upućuje li nas to upravo na zaključak da su oni potomci one prastare civilizacije nestale u velikoj kataklizmi - potopu o kojem govore mnogi mitovi. Pa da vidimo, da li je tog potopa, te sveop�te kataklizme zaista bilo i je li postojala ta drevna i moćna civilizacija o kojoj se u Nekronomikonu govori i čiji su naslednici narodi zemlje Senarske.
U svetu danas postoji vi�e od 250 prikaza legendi o potopu. Međutim, pitanje koje se postavlja je da li se svi ti prikazi odnose na jedan događaj ili su mo�da bila dva ili vi�e potopa, kao i to da li se radi o lokalnoj ili sveop�toj kataklizmi. Prema Biblijskom prikazu, koji je i najpoznatiji, Noje je bio izabranik Bo�iji da pre�ivi potop i nastavi �ivot gradeći veliku barku za sebe, porodicu i �ivotinje iz tada�njeg okru�enja. Otkrićem glinenih pločica u Ninivi, Biblijski izve�taj prestaje da bude usamljen. Ep o Gilgame�u u 300 strofa od po 4 stiha, ispisan klinastim pismom na 12 masivnih glinenih tablica, za sada je najstariji zapis na svetu, a govori u jednom delu o istom događaju kao i Biblija, o jednom čoveku koji je �iveo pre i posle velikog potopa samo �to je ovaj nosio ime Utnapi�tam.
Čoveče iz �urupaka, sine Ubaratutov, sru�i
svoju kuću, (Ep o Gilgame�u)
I reče Bog Noju: načini sebi kovčeg od drveta
gofera (I Mojsijeva 6,13) I Noje i Utnapi�tam su jedna te ista osoba o kojoj govore različiti izvori.
Brod se zaustavi na brdu Nisir. (Ep o Gilgame�u)
A kovčeg se sedmoga meseca, (I Mojsijeva 8,4) Stari Vavilonski spisi daju i preciznu odrednicu gde treba tra�iti brdo Nisir: brod se zaustavio između Tigra i donjeg toka reke Zab. Na tom prostoru se klisurasti lanci Kurdistana naglo uzdi�u iznad ravnog priobalnog terena oko Tigra. Ovaj prostor u potpunosti odgovara opisu i razvoju velike poplave koja se �irila od juga ka severu. Precizni opisi Epa o Gilgame�u nisu budili �elju da se krene u potragu za ogromnim brodom, ali je Biblijski izve�taj o planini Ararat pokretao mnogobrojne ekspedicije. Planina Ararat, visoka 5156 metara, pokrivena ledom i snegom nalazi se u istočnoj Turskoj blizu iransko jermenske granice. Na obroncima Ararata se nalazi jedno malo selo čiji stanovnici generacijama pričaju o čudesnom iskustvu jednog pastira koji je pričao da je na Araratu video jedan veliki drveni brod. Turski izve�taj iz 1833. godine koji ka�e da postoji brodski pramac koji u letnje doba �trči iz ju�nog glečera u potpunosti je potvrdio priču pastira. Od tog vremena su preduzimane mnogobrojne ekspedicije, neke sa vi�e neke sa manje uspeha, ali jedna je dosta specifična. Predvodio ju je arhiđakon grada Jerusalima Dr Nuri. Ekspedicija je preduzeta 1892. godine i po povratku Nuri u svom izve�taju pi�e: Unutra�njost je bila puna snega, spoljni zid je bio obojen prirodnom zatvorenocrvenom bojom.
Bilo je i mnogo slučajnih očevidaca iz aviona
tokom I i II svetskog rata. Jedan od njih je bio i Roskovicki, oficir Ruskog
vazduhoplovstva iz I svetksog rata koji je javio da je video ostatke jedne
velike brodske olupine. Očevidaca je mnogo i mnoge ekspedicije su donosile i
snimke, ali i komadiće greda i delova broda koji su naučno ispitani i
njihova starost se procenjuje na 5-6 hiljada godina. Jedan drugi arheolo�ki
dokaz koji potvrđuje Biblijski izve�taj o potopu do�ao je sasvim slučajno
prilikom iskopavanja na lokaciji Ura Haldejskog. Istra�ivačka ekspedicija,
koju je predvodio britanski arheolog ser Čarls Leonard Vuli, imala je sasvim
drugi cilj, iskopavanje kraljevske grobnice u Uru koje su bile poređane
jedna preko druge u 15 metara visokoj humci ju�no od hrama. Grobnice su na
svetlo dana iznele gotovo sve dragocenosti kojima je
Arheolozi su na ovaj način prona�li tragove i dokaze o velikom potopu koji je bio nalik onim opisanim u Bibliji i glinenim tablicama. Dakle, potop se zbio, ali da li je to samo lokalni potop koji je zadesio Mesopotamiju i koji je za onda�nje prilike bio katastrofa op�tih razmera kako nauka i predpostavlja ili je to bio op�ti potop o kome govore mnoga svedočanstva kakvih ima i u prekolumbovskoj Americi, Australiji, Indiji, Polineziji, na Tibetu, kod Egipćana, Grka, Srba u Lu�icama, Litvaniji i Belorusiji. Logično bi bilo da svi ovi izve�taji govore o istom događaju, međutim ako je ovaj, arheolo�ki potvrđen, potop u Mesopotamiji bio lokalni onda to nije onaj potop za kojim tragamo i koji je bio svetska kataklizma, a ukoliko je to zaista bio op�ti potop onda se on nikako nije mogao desiti 4000. godine pre nove ere, već najmanje jo� 4000 godina ranije. Geolozi su takođe poku�ali da daju racionalno i naučno obja�njenje mitskog op�teg potopa. Oni smatraju da se takav potop mogao desiti u takozvanom međuledenom dobu. U to vreme veoma debeli sloj leda i snega koji je prekrivao severnu Evropu i severnu Ameriku počeo se topiti. Voda koja se tom prilikom oslobodila izmenila je izgled kontinenta tako da su se preplavile sve priobalne oblasti i nizije. Tom prilikom je uni�ten najveći deo �ive populacije ali velika vodena masa je izazvala i određene tektonske poremećaje zemljine plastičnosti tako da je u tom slučaju moglo doći kako do izdizanja kopna tako i do potapanja čitavih kopnenih masiva. Naravno ovo su samo teoretske spekulacije koje su realno moguće. Alan Milard istra�ivajući legende o potopu pronalazi jo� jedan zapis na glinenim pločicama. To je Asirska verzija Epa o Gilgame�u, Ep Atrakasis koji sadr�i du�i izve�taj o istoriji čoveka od njegovog nastanka. Milard tvrdi da postoje mnogi sumerski zapisi i prepisi priča o potopu od kojih neki govore o danima velikog potopa, a neki zalaze i u mnogo daleku pro�lost. Veliki potop koji nas interesuje je svetska kataklizma koja je uni�tila drevnu visoko razvijenu civilizaciju koja je postojala pre 12.000 godina. O toj civilizaciji arheolo�ki dokazi verovatno ne postoje, ali ako zađemo u mitologiju za koju smo konstatovali da je ona opevana istorija, onda će nam biti lak�e da zađemo u dalju istoriju i prekoračimo dozvoljeni prag oficijelne nauke. Nove generacije naučnika raznih profila udru�uju svoja znanja u re�avanju tajni i zagonetki drevne istorije. Pred njihovim otkrićima otvaraju se novi horizonti, a nauka ne mo�e vi�e ostati nema, mada se svom snagom bori da zadr�i svoja konvencionalna razmi�ljanja. Jedno takvo otkriće, sa platoa u Gizi, u potpunosti menja tok istorije.
Misterija u dolini Nila
Stav je istoričara da su velike piramide bile sagrađene tokom IV dinastije, pre oko 4500 godina. One su jedno od sedam svetskih čuda čije su misterije izazvale vi�evekovne rasprave. Egiptolozi insistiraju da su i one sagrađene sa istom svrhom kao i sve ostale piramide. Smatraju da su one grobovi mrtvih faraona. Nova istra�ivanja daju potpuno drugačija obja�njenja. Zvanična istorija tvrdi da su ovo bili kraljevski grobovi, međutim nikakve mumije nisu pronađene u njima niti su pronađeni ikakvi natpisi. Osim toga, neki od faraona su sagradili po dve piramide. Da li su hteli da budu sahranjeni u obe!? Za�to niko nije ostavio nikakve natpise? Zar bi neko ko sagradi najveći spomenik na svetu dozvolio da ostane anoniman, pogotovo kad je u pitanju kralj? U obja�njenju misterije piramida mora da postoji jo� ne�to, ne�to mnogo vi�e od onoga �to pru�a zvanična istoriografija.
One le�e tačno na 30. uporedniku. Njihovo odstupanje je jednako odstupanju Zemlje od ose rotacije. Egiptolozi to ne poriču, ali smatraju da to nije urađeno namerno. Tvrde da je to bila slučajnost. Ako je slučajnost kako onda objasniti da su njeni graditelji znali tačne dimenzije Zemlje i njen oblik? Da li je slučajnost i to �to su one potpuno orijentisane? One savr�eno stoje na smeru istok-zapad i smeru sever-jug. Preciznost je toliko neverovetna da nije dostignuta ni u jednoj savremenoj građevini. Kako je moguće da je postignuta takva preciznost ako znamo da su precizne dimenzije Zemlje utvrđene tek pre 300 godina. Graditelji ovih piramida su to znali jer je velika piramida tačan model severne zemljine hemisfere u odnosu 1:43.200. Velike piramide sadr�e u sebi i vrednost (p) za koju se verovalo da su je otkrili Grci (p = 3,141592653589793238). Nagib piramide je takođe precizan i iznosi jednu sedminu kruga od 360�, odnosno 51�25�42�� sa svake strane. Ono �to je jasno, to sve ne mo�e biti plod slučajnosti. One su plod izuzetno naprednog oblika matematike, tehnologije i arhitekture i to iz vremena kada se to ne mo�e očekivati. Preciznost kojom su građene piramide u Gizi je fascinantna. Ako posmatramo veličinu velike piramide videćemo da su sve strane tačno po 750 stopa. Odstupanje u odnosu na osu Severa je oko 1 centimetar �to je neverovatan uspeh i za najmodernije graditelje. Te�ko je zamisliti kako su to mogli izgraditi primitivci, tek iza�li iz kamenog doba. Veličina blokova takođe pokreće neka pitanja. Neki od blokova su te�ki i po 15 tona. Da bi se jedan ovakav blok podigao potrebni su specijalni kranovi. Kako su to činili ljudi koji nisu znali čak ni za točak? Dana�nja nauka nema odgovore na ovakva pitanja. U kraljevskoj komori �Keopsove� piramide pronađeni su granitni delovi čija bi obrada i za dana�nju tehnologiju bila veliki uspeh. Za obradu stena, kao �to su granit i tijarit, potrebne su specijalne bu�ilice koje bi na vrhu oruđa morale imati dijamant. Da bi se danas napravilo ne�to slično morala bi se koristiti najsavremenija oruđa i taj proces bi trajao prilično dugo. Oruđa graditelja piramida su morala biti savr�enija, tj. morala su se kretati mnogo većom brzinom. Ova teorija je nai�la na kontroverzu kod istra�ivača, ali je činjenica da su ti ljudi imali načina da probu�e stenu koja je toliko čvrsta. Oni su poznavali tajnu izvlačenja tijaritskih faza �to dana�nji instrumenti ne mogu učiniti. Francuski egiptolog �ak Kristijan ne veruje u saznanja dosada�nje egiptologije. On ka�e: U Keopsovoj piramidi nije bilo mumije. Ona nije građena zbog toga. U piramidi ne postoji nikakav natpis, ni�ta �to bi nas uputilo na svrhu njenog postojanja. U njoj se nigde ne sponjinje Keops. Svaka piramida je imala svoje ime, a iz drugih zapisa saznajemo da se velika piramida zvala Ulica svetla.
O kralju, ti si sadrug Oriona. Egiptolozi ne uzimaju u obzir religijske spise jer egipatsku religiju smatraju samo za religiju Sunca, ali njihova religija nije religija dana i �ivota, već religija noći i smrti. Funkcija kanala u velikoj piramidi jeste da odvede du�u faraona, pre sahranjivanja u grobnicu, odmah do Ozirisa. Za drevne Egipćane Orion je bio Oziris (As-ar), Bog vaskresenja. Levo od Oriona je zvezda Sirijus, a ona je pripadala Izidi, Ozirisovoj supruzi. Ba� kao �to kanal iz Kraljevske komore vodi do Ozirisa, kanal iz kraljičine komore vodi do Izide. Astronomskom rekonstrukcijom karte neba iz vremena kad su piramide građene utvrđeno je da je postojala savr�ena veza sa Orionom i Bogom zvezdom Ozirisom. Postoje tri piramide od kojih dve stoje na istoj osi, a treća koja je mnogo veća od njih je pomerena ulevo od te dijagonalne linije. Postavlja se pitanje: za�to su graditelji to uradili? Problem je re�en onda kad su istra�ivači do�li na ideju da ceo plato u Gizi zapravo predstavlja kartu neba pa prema tome raspored piramida bi morao biti identičan kao i raspored zvezda u sazve�đu Orion u vreme kad su one sagrađene. Uz pomoć astronomskih proračuna i kompjuterske analize ovo nije bilo te�ko proveriti. Iznenađenje je tek do�lo. Raspored zvezda u Orionu nikako nije odgovarao rasporedu piramida u Gizi u vreme kad se predpostavlja da su one građene, oko 2400. godine stare ere. Daljom analizom se krenulo dublje u pro�lost, vek po vek, sve dok kompjuter nije pokazao identičan raspored zvezda u sazve�đu Orion sa rasporedom piramida. Precesionim kretanjem Oriona unazad, kompjuterskom animacijom, identična slika neba sa slikom platoa u Gizi poklopila se tek u 10520. godini pre nove ere. Robert Beveld i Tom Henkok koji su vr�ili ova istra�ivanja smatraju da su Egipćani samo naslednici ideja o piramidma. Nasledili su ih od civilizacije koja je �ivela pre vi�e od 12000 godina. Ta kultura je nekako nestala, ali su njeni naučnici, matematičari i arhitekte izgradili piramide i ostavili svoje znanje kasnijim civilizacijama. Velike piramide u Gizi su samo deo njihove zaostav�tine. Apsurdno je tvrditi da su one delo sa početka civilizacije. Postoji veliko akumulirano znanje koje one poseduju. Ova grandiozna dela su kraj nečega, a ne početak nečega. Osim piramida na platou u Gizi nalazi se jo� jedan veličanstven spomenik sa telom lava i ljudskom glavom, isklesan od kamena. To je Sfinga. Egiptolozi insistiraju da je i ona nastala oko 2500. godine pre n. e. kad i velike piramide. Savremeni istra�ivači tvrde da je i ona, kao i piramide nastala 8000 godina ranije, kada po zvaničnoj istoriografiji ne bi trebalo da postoji ni jedna civilizacija, pogotovo ne takva koja bi bila sposobna da stvori ovakve spomenike. Smatra se da je nastala u vreme faraona Kefrena, Graditelja druge piramide. Da bi se misterija re�ila mora se spojiti nekoliko naučnih disciplina. Egiptolozi tome uop�te nisu dorasli. Doći u Gizu sa skučenim umom i jednodimenzionalnom perspektivom i tvrditi da se sve mo�e tako objasniti je veoma lo�e slu�enje čovečanstvu. To sprečava druge naučne discipline da ovde primene svoja znanja. Da li dokazi egiptologa obja�njavaju ba� sve? Postoji tvrdnja da je glava Sfinge kopija lika faraona Kefrena, ali ako se uporede glava Sfinge i glava jedine preostale figure Kefrena mo�emo zaključiti da one ne pripadaju ne samo istoj osobi već ni istoj rasi. To nisu iste osobe. D�on Vest tvrdi: Stanje glave je mnogo bolje od stanja tela. Glava je očuvanija. mada je građena od tvrđeg materijala. Ono �to je va�nije je to da je glava nesrazmerno mala u odnosu na telo. Telo je veliko i dugo, a glava je poput čiode prikačena na vrh tela. To je dovoljan signal da je samo glava izgrađena mnogo kasnije. Ako je ceo plato u Gizi karta neba u trenutku izgradnje, stari astronomi su mogli odavde da posmatraju čitavih 180� neba pa su tako mogli da vide i Sunce i zvezde. Smer sever-jug delio je nebo tačno iznad njihovih glava. Videli su zvezde kako prelaze preko te linije. Kada su velike zvezde Oriona 10520. godine stare ere pre�le tu liniju bile su isto poređane kao i tri piramide. Sfinga je ovde samo marker Precesije ravnodnevice, ali ne one kako je izgledala oko 2500. godine pre n. e. jer je tada Sunce bilo u sazve�đu Bika. Nelogično je da faraon gradi simbol u obliku lava. U to vreme je bio aktuelan kult Boga Apisa sa glavom Bika �to je i potpuno razumljivo s obzirom da se radi o Eri Bika. Jedina era kojoj mo�e pripadati Sfinga je Era Lava, a ona je počela 10520. godine pre n.e. Robert Beveld to obja�njava ovako: Sunce je u to vreme izlazilo na istoku u savr�enoj liniji sa Sfingom i sazve�đem Lava. U to doba Sunce je bilo tačno ispred lica Sfinge, a u sazve�đu Lava. Odstupanje koje se javlja u polo�aju Sunca i Sfinge od ose istok-zapad je ugao od 14� pod kojim se Sunce dizalo u smeru Sfinge. Piramide i Sfinga pokazuju d�inovski hologram neba iz 10520. godine pre n.e. Postoji jo� jedan dokaz da Sfinga potiče iz tog vremena. To je tip erozije stene u kojoj je isklesana. Ne mora čovek biti geolog da bi shvatio da samo voda koja se sliva mo�e da ostavi takve konture kakve su na Sfingi. Starost stene je te�ko utvrditi, ali pratiti njenu istoriju pomoću osobina njene erozije je lako. Kada je stena izlo�ena eroziji vetra i peska, kakve su veoma česte u Egiptu, tip erozije je horizontalan i veoma mek. Sfinga ima potpuno drugačiji oblik erozije. To je vertikalna zaobljena erozija koja nastaje delovanjem ki�a ili podzemnih voda. Kad su egiptolozi suočeni sa ovim nalazom oni su odgovorili da je to mo�da izazvano poplavama Nila. D�on Vest se sa tim ne sla�e: To nije moguće jer poplave idu od dna ka vrhu, međutim mi ovde imamo obrnut smer. Ovo je drugačiji uzrok erozije. Najdublja erozija je bila na dnu a ne na vrhu. Geolozi se sla�u sa ovim nalazima ali egiptolozi ne �ele da prihvate ove zaključke. Dokazi koji su pronađeni prilikom jedne rekonstrukcije Sfinge idu u prilog ovoj teoriji. Utvrđeno je da su prve popravke izvr�ene u relativno ranom periodu nakon klesanja Sfinge. Bilo je potrebno dve do tri stope opeke da bi ona ponovo izgledala kao kad je nastala. Egiptolozi tvrde da je klesana u lo�em kamenu pa je stoga bila potrebna obnova. Da je Sfinga zaista klesana u tako lo�em kamenu, ovom brzinom propadanja ona je trebalo da nestane jo� pre 500 godina, ali nije. To znači da je erozija do�la naglo i velikom brzinom, međutim otkud toliko vode, toliko ki�e u tako malom vremenskom periodu.
Pre 10.000 godina na kraju ledenog doba, Zemlja
je pro�la kroz jo� jednu veliku klimatsku promenu. Velike naslage leda, čak
i do 2000 metara, koje su prekrivale veći deo severne zemljine hemisfere,
počele su se topiti i time je izazvana velika kataklizma u obliku poplava i
ki�e. To je bila poslednja kataklizma koja je zadesila na�u planetu u celini
i tom prilikom je do�lo do uni�tenja čitave civilizacije. Mnogo pre nego �to
je
Jedan papirus koji se čuva u Berlinskom muzeju
ka�e da ima jo� mnogo toga �to treba otkriti. On ukazuje na Tota, egipatskog
Boga mudrosti za koga se misli da je opisao sve tajne raja u svetim
tekstovima. Ovaj papirus govori o tome kako je faraon Keops i�ao u Helopes
da nađe rukopis u kome se govori o broju komora u Svetili�tu Tota. �ta
je to moglo da bude? Gde se nalaze te komore i za�to je to faraonu bilo
toliko va�no? Nemački arheolog Zigfrid Vaksman pretpostavlja da se u tajnim
komorama ili komori nalaze zapisi o astrologiji, fizici, matematici i drugim
znanjima koja prema�uju sva na�a dana�nja saznanja. To su verovatno zapisi o
dragom kamenju, metalima, ma�inama i uređajima, kao i katalozi zvezdanog
neba, globusi Zemlje i neba i jo� mnogo toga �to bi moglo da da odgovore na
mnoga pitanja i obja�njenje o izvorima stare kulture. Ako taj hram i komora
postoje, gde se nalaze? Bilo je mnogo traganja, ali mnogi smatraju da se
radi upravo o Keopsovoj piramidi. Valter Alvarez, dobitnik nobelove nagrade
za fiziku, 1969. godine je poku�ao sa grupom naučnika i arheologa da otkriju
sve �upljine koje postoje u piramidi. Oni su oko piramide postavili senzore
koji su trebali da registruju svako energetsko strujanje i prolazak zraka
kroz građevinu i na taj način bi mogli da otkriju moguće praznine.
Radiografija piramide koja je trebalo da traje punih godinu dana iz potpuno
nerazumljivih razloga je prestala sa
Od kada je počela istorija bilo je mnogo priča o izgubljenim i nestalim civilizacijama. Čak su i egipatski sve�tenici govorili o jednoj - Atlantidi.
Tajna i�čezle civilizacije
Pitanje isčezlih civilizacija je jedan od najstarijih naučnih problema koji
se nameće čoveku. Po svom sadr�aju ova tematika je zaokupljala po�nju ljudi
svih vremena, svih profesija i nacija. Zbog toga nije ni čudo da postoji
ogromna bibliografska građa posvećena tom pitanju.
Mitska civilizacija Atlantide je oduvek bila najomiljenija tema romanopisaca, utopista, sve�tenika i svih onih koji su bili zaokupljeni tim pitanjem i tajnom s bilo kojom motivacijom i pobudom. Atlantidom su se bavili antički filosofi, istoričari, pesnici, prirodnjaci i putopisci isto kao i srednjevekovni učenjaci ili mističari i uop�te pisci i ljudi svih profesija. Za razliku od većine drugih problema koji se vezuju za pradavnu pro�lost, problem Atlantide nije takve prirode da bi se mogao re�iti jednim ili nizom arheolo�kih iskopavanja, nekom analizom ili bilo kakvim poduhvatom koji bi doneo trenutno re�enje. To je jedna od osnovnih prepreka za sistematsku obradu ovog problema jer se ne mogu primeniti ustaljene metode istra�ivanja. Ne mo�e se ni�ta postići na ovom polju sve dok se problem bude re�avao dosada�njim metodama. Da bi se dobili zadovoljavajući rezultati, neophodno je udru�iti sve snage na naučnom nivou. U poslednjih sto godina postignuti su izvanredni uspesi na svim poljima istra�ivanja. Posebno je mnogo postigla arheologija svojim iskopavanjima kojima je potvrdila istinitost mnogih mitova. Do kakvih će sve rezultata doći u dogledno vreme te�ko je predvideti. �ta sve skrivaju planinski masivi Anda, Tibeta, Sibira, bezvodne afričke i arabijske pustinje, ju�noameričke, afričke i azijske d�ungle, te�ko je i zamisliti. U svakom slučaju kad se o svemu tome bude ne�to vi�e znalo, predstava o pro�losti na�e planete biće potpunija, a mo�da i potpuno drugačija. Savremeni svet je problem Atalntide nasledio iz antičkog doba. Za Atlantidu, nestalu civilizaciju, znali su jo� stari Egipćani, Grci i Rimljani, ali isto tako i narodi američkog kontinenta, Afrike i Azije. Uprkos tome �to je taj problem star hiljadama godina i �to se toliko poku�ava re�iti nije se ni�ta drugo postiglo izuzev brojnih pretpostavki. Za ono �to se danas zna o Atlantidi, odnosno misteriozno nestalom kontinentu, treba zahvaliti grčkom filosofu Platonu. Kao Sokratov učenik, tokom svog naukovanja upoznao se sa učenjima starih mislilaca i tekovinama starih naroda. Logična posledica takvih znanja izazvala je �elju da poseti neku od zemalja bogate kulturne tradicije. Prva zemlja koju je posetio bio je Egipat. Kako sam ka�e: tamo je po�ao da čuje mudrost velikih sve�tenika i da se kod njih poduči astrologiji. U Heliopolisu je slu�ao učenje velikog sve�tenika Sehinufida, a u Memfisu sve�tenika Honufida. Oni su ga upoznali sa starim predanjima, govorili mu o pro�losti na�e planete i o poreklu Bogova, �to je na njega imalo jak uticaj. Platonov boravak u Egiptu ima i taj značaj �to je upravo kod tamo�njih mudraca čuo za Atlantidu i kataklizmu u kojoj je nestala. Između ostalog, egipatski sve�tenici su bili ti koji su, mnogo pre Platona, tajnu Atlantide poverili Solonu.
Ovo je prvi antički izvor koji nas upućuje na Atlantidu, ali kada bi se na�e znanje isključivo zasnivalo na Platonovim podacima to bi bilo zaista slabo upori�te za neke ozbiljnije postavke. Pronađeni su i mnogi drugi izvori na raznim stranama sveta čiji je sadr�aj vrlo blizak onome o čemu je pisao Platon. Solon je od Egipćana čuo ono �to su znali mnogi narodi pa čak i oni sa američkog kontinenta. Kod svih se opisuje jedna blagodatna zemlja koja se nalazila usred okeana i koja je jednog dana nestala u morskim dubinama u stra�noj kataklizmi. To je bilo praćeno katastrofalnim poplavama, zemljotresima i vulkanskim erupcijama koje su u jednom kratkom periodu zahvatili na�u planetu. U nekim izvorima se doslovno pominje strano nebesko telo koje je izazvalo op�tu kataklizmu. Egipćani su Solonu tumačili da se takve pojave periodično javljaju i da izazivaju op�te katastrofe i pusto�. Nestanak Atlantide je samo jedna u nizu tih katastrofa, nakon kojih se �ivot na zemlji ponovo obnavljao (apokatastaza). Savremena nauka se u potpunosti sla�e sa time da je na�a planeta u daljoj pro�losti prolazila kroz nekoliko katastrofa, a koje su mogle imati upravo onakve posledice kakve se opisuju u egipatskim izvorima i predanjima drugih naroda na raznim stranama sveta. Sličan opis događaja nalazimo i u kineskim analima, kao i u predanjima Maja, Asteka i drugih američkih plemena. U staroindijskim svetim Puranama doslovno stoji da su katastrofe praćene propadanjima kontinenata i da su ciklična.
Platon nije bio jedini pisac koji je pisao o
Atlantidi, mada je bio prvi. Krantor (IV vek pre n. e.) filosof koji je
pripadao Staroj Akademiji i prvi izdavač Timaja, u svojim komentarima ka�e
da je Platonov navod u potpunosti tačan i literarno i istorijski. On je sam
otputovao u Egipat, Saiskim sve�tenicima, da bi potvrdio Platonove navode.
Tom prilikom sve�tenici su mu ispričali isto �to i Platonu, a čak su mu i
pokazali neke prastare stele na kojima je bila ispisana cela istorija
Atlantide. Posejdonije (II vek pre n.e.) istoričar i filosof, pisao je
ovako: Mo�e se uzeti da Platonov navod
nije prosta izmi�ljotina jer ima mnogo vi�e razloga da se u njega poveruje
nego da se odbaci. Istoričar Diodor
sa Sicilije (I vek pre n.e.) pi�e da su Feničani ploveći na zapad otkrili
Atlantidu koja je bila naseljena najcivilizovanijim narodom koji je �iveo na
ostrvu zapadno od Afrike na ostrvu Kern. Rimski pisac Plinije Stariji (I vek
nove ere) takođe govori o Atlantidi: Priroda je potpuno menjala neke
oblasti, a najbolji je svedok Atlantida gde danas le�i more istog imena.
Kod Prokla nalazimo podatak da je istoričar Marcel (I vek) u delu Aethiopica
pisao o postojanju sedam ostrva u moru iza Gibraltara koji su bili posvećeni
Prozerpini, a tri Posejdonu. Stanovnici jednog od tih ostrva su sačuvali
predanje o jednom velikom ostrvu koje se zvalo Atlantida i da su njeni
vladari dr�ali vlast nad svim ostrvima. U II veku nove ere grčki istoričar
Pauzanije je pisao o nekom nizu ostrva u Atlanskom okeanu koje naziva
Satyrides. Rimski istoričar Elian Klaudius (170-235) donosi jednu vest za
koju ka�e da je preuzeo od Grka Teopompa iz IV veka pre n.e: Prilikom
razgovora koji se vodio između Boga Silena i lidijskog kralja Mide, Bog mu
je otkrio tajnu da je nekada davno na zapadu iza Gibraltara postojala zemlja
naseljena narodom Meropa. Nad njime je vladala kraljica, takođe zvana
Meropa, koja je bila ćerka titana
Paleogeolozi su veoma precizno izgradili teoriju o najstarijoj zemljinoj pro�losti. Prvo su postojala dve velike kopnene mase, jedna severno, a druga ju�no od ekvatora. Od tih prakontinenata koji su nazvani Austral i Boreal, kasnije su se stvorili veći i manji kontinenti i brojna ostrva. U ju�noj hemisferi od prakopnene mase vremenom se stvorio kontinent nazvan Lemurija i on je obuhvatao dana�nju kopnenu masu Ju�ne Amerike, Afrike, veći deo okeanije i Australiju. Severna kopnena masa je prerasla u drugi veliki kontinent nazvan Hiperboreja od kojeg kasnije razdvajanjem nastaju Severna Amerika, Evropa i Azija. U narednim fazama koje obuhvataju vreme od stotine milenijuma, kopnene mase su se menjale i te promene su nastale u periodičnim kataklizmama. Smatra se da je do formiranja Zemljinog izgleda u kojem je već postojala Atlantida do�lo pre 75.000 godina. Poslednja velika kataklizma se desila pre oko 12.000 godina kada je nestala Atlantida, a i mnogi drugi kopneni delovi na�e planete. Donositi neki zaključak o tome kada je nastala i koliko je trajala civilizacija Atlantide je nemoguće s obzirom da ne raspola�emo, za sada jo� uvek, dovoljnom građom za razmatranje ovog problema, ali da je postojala u to čak ne sumnjaju vi�e ni mnogi naučni krugovi.
Dan kad je počela istorija
Platon o Atlantidi govori u dva dela. U jednom, njegov brat po majci, Kritija priča učesnicima gozbe ono �to je saznao o Atlantidi preko Dropida i Solona. Priča počinje upravo citatom u kojem se dolazi do godine 9.560. pre n.e. U drugom dijalogu kroz Kritijina usta govori sve�tenik iz Saisa: Prema na�im svetim knjigama uređenje na�e dr�ave traje već osam hiljada godina. Va�i su sugrađani nastali pre devet hiljada godina. Na�a dr�ava, po ovom citatu, je Egipat a prema priči koju je Solon čuo od egipatskog sve�tenika, Egipat je već postojao kad je izbio rat sa Atlantidom. Novo uređenje dr�ave nastaje nakon kataklizme u osmom milenijumu, a ne u devetom, dakle 8.560. godine pre n. e. Prema samom saop�tenju daju se okrugle cifre 9.000, 8.000 �to nas upućuje na zaključak da se radi o pribli�nim ciframa, isto kao kad mi ka�emo, na primer, desilo se u V veku, a ne 435. godine. Do sada nije izrađen precizniji kalendar od drevnog kalendara Maja. Uz pomoć, upravo ovog kalendara mo�emo odrediti tačno vreme kataklizme. Ne samo �to su Asteci tvrdili da su potomci Atlantiđana već i poreklo Maja bi bilo potpuno nerazumljivo da nije postojala Atlantida. �alosno je da danas nemamo mnogo sačuvanih spisa Maja. Ono �to su učinili katolički sve�tenici i konkvistadori, osvajajući novi svet, ni sa jednim zločinom se ne da meriti. Uni�tavali su i spaljivali sve slike i zapise koji bi nam danas bili od velike koristi. Prvi nadbiskup Meksika Don Huan de Kumaraga izdao je dekret kojim naređuje da se spali sve �to se mo�e dobaviti, a �to potiče od domorodaca. Najmračnija sila srednjeg veka Katolička Crkva, počinila je rečima neopisive zločine nad čovečanstvom i to samo zbog svoje pohlepe za bogatstvom i vla�ću. Ta sila, davno otpala od Isusove jevanđelske poruke, koju sama propoveda, uni�tavala je sve ispred sebe �to joj se nije pokoravalo ili uklapalo u njen zvanični sud. Ipak, sačuvana su tri rukopisa iz kojih je progovorio stari duh Maja. Iz rukopisa, a i iz mnogih građevina koje su ostale do dana�njih dana, saznajemo za jednu opsednutost ovog naroda. To je kalendarska manija koju, psiholo�ki posmatrano, mo�emo okarakterisati jedino kao strah pred prolazno�ću.
Nulti dan A, koji je označen tako jer
predstavlja apsolut, razlikuje se od običnog ili istorijskog nultog dana.
Taj dan se nalazi za 13 velikih perioda, baktuna, od po 144.000 dana tj.
5.127 godina i 132 dana iza nultog dana.
Već samo iz ovog Palen�kog natpisa sledi da su Maje poznavale sinodičku godinu i obrtajna vremena planeta s gotovo zaprepa�ćujućom tačno�ću. Budući da sigurno nisu raspolagali nekim tačnim mernim uređajima, mora da su se posmatranja na osnovu kojih su dolazili do podataka, protezala kroz izvanredno dugo razdoblje, jer je samo na taj način bilo moguće postići, u astronomskim podacima tako visok stepan tačnosti kakav nalazimo kod njih. �ta se zapravo dogodilo tog kobnog 5. juna 8.498. godine pre n. e. Astronom Hanzeling, izučavajuči kalendar Maja ustanovio je da su se tog dana u konjukciji na�li Mlad Mesec i Mlada Venera sa Suncem i to u 13 sati. Taj dan označava i početak novog doba, odnosno ulazak Sunca u konstelaciju Raka ali to nije samo početak Ere Raka već i početak geolo�ke sada�njosti. Magnetna sila, poređanih nebeskih tela, u tom trenutku izazvala je op�tu katastrofu na Zemlji. Do�lo je do privlačenja i pada asteroida na zemlju, ali i pravog meteorskog pljuska. Magnetna sila je delovala i na pomeranje tla, tektonske poremećaje, katastrofalne zemljotrese, vulkanske erupcije, izbijanje podzemnih voda, izlivanje reka, ali i otapanje velikih naslaga snega i leda sa severne zemljine polulopte i pojavu obilnih ki�a �to je izazvalo veliki potop. S toga mo�emo razumeti sve mitove koji govore o potopu, velikoj vatri i padanju kamenja s neba u vreme velike katastrofe. Sve se to dogodilo za vreme jednog jedinog stra�nog dana i jedne jedine u�asne noći. Nestala je, kao �to i Nekronomikon ka�e, zemlja Drevnih Bogova, veličanstvenih Hramova i Uzvi�ene kulture. Bogovi su sručili svoj bes na generacije ljudi, a zemlju je preklila tama. Sve je palo u zaborav...
Istorija počinje u Sumeru
Naslov kojim započinjem ovaj deo izlaganja je naslov jedne knjige S. N. Kramera, istaknutog američkog orijentaliste, kojim se nagove�tava da su prvi podaci o brojnim religioznim institucijama, tehnikama i shvatanjima sačuvani u sumerskim tekstovima. Reč je o prvim pisanim dokumentima čije poreklo se�e do trećeg milenijuma, međutim ti dokumenti, izvesno, odra�avaju jo� starija religiozna verovanja. Mislim da je neophodno svakom čitaocu Nekronomikona da se upozna, u osnovi, sa duhovnom tradicijom i istorijom kulture naroda Mesopotamije, jer bez uvida u ovo znanje, Knjiga Mrtvih se ne mo�e razumeti na adekvatan način. Ovo govorim zbog toga �to su se ovim tektovima, kroz istoriju, uglavnom bavili okultisti, a u dana�nje vreme sve se olako kvalifikuje sekta�kim delovanjem. Dakle, ovde je reč o jednoj tradiciji, najstarijoj poznatoj tradiciji u kojoj su magija, religija, običaji i sveukupan �ivot bili jedno. Pa da vidimo, �ta ka�e zvanična istoriografija.
Te se razlike posebno dobro vide u oblasti religije. Od najdavnijih starina, karakterističan znak bo�anskih bića bila je tijara s rogovima. U Sumeru se, dakle, kao i svuda na Srednjem istoku, religiozna simbolika bika, potvrđena jo� od neolita, stalno pre�nosila, Drugim rečima, bo�anski modalitet definisali su snaga i prostorna transcendentnost, tj. olujno nebo kojim odjekuje grmljavina, jer je grmljavina bila poistovećena s rikom bikova. Transcendentnu nebesku strukturu bo�anskih bića potvrđivao je determinantni znak koji prethodi njihovim ideogramima i koji je, izvorno, predstavljao zvezdu. Prema rečnicima, pravo značenje ove odrednice jeste nebo. Dakle, svako bo�anstvo bilo je zami�ljeno kao nebesko biće, te zbog toga Bogovi i Boginje zrače veoma jaku svetlost.
Do sada nije otkriven nijedan kosmogonijski tekst u pravom smislu reči, ali na osnovu nekoliko nagove�taja mo�emo rekonstruisati odlučujuće trenutke stvaranja kako su ga poimali Sumeri. Boginja Namu (Nak�ir), čije se ime pi�e piktogramom koji označava iskonsko more, prikazana je kao Majka koja rodi Nebo i Zemlju i Pramajka koja porodi sve Bogove. Tema Iskonske vode zami�ljene istovremeno i kao kosmički i kao bo�anski totalitet, prilično je česta u drevnim kosmogonijama. I u ovom slučaju, vodena masa je poistovećena s prvobitnom Majkom, koja je partenogenezom rodila prvi par, Nebo (An) i Zemlju (Ki), koji otelovljuju mu�ki i �enski princip. Taj prvi par bio je do te mere sjedinjen da se stopio u hieros gamos. Iz njihove veze rodio se Enlil Bog atmosfere. Drugi fragment govori nam o tome kako se on odvojio od svojih roditelja: Bog Anu je podigao nebo uvis, a Enlil odneo sa sobom svoju Majku, Zemlju. Kosmogonijska tema razdvajanja Neba i Zemlje takođe je veoma rasprostranjena. Nalazimo je, doista, u različitim slojevima kulture. Ali je verovatno da verzije koje su zabele�ene na Srednjem istoku i na Mediteranu u krajnjoj liniji potiču iz sumerske tradicije.
Ovaj mit ukazuje na obrade o čijim namerama ne mo�emo suditi. Tema raja, upotpunjena teogonijom, zavr�ava se dramom koja obelodanjuje zabludu i ka�njavanje jednog Boga Stvoritelja, �to je propraćeno Njegovim krajnjim slabljenjem koje ga dovodi skoro do same smrti. Naravno, reč je o sudbonosnoj gre�ci, po�to se Enki nije pona�ao u skladu s principom koji je On sam otelovljavao. A ta gre�ka je mogla da dovede u krizu samu strukturu Njegove sopstvene tvorevine. Drugi tekstovi preneli su nam tugovanke Bogova dok su padali kao �rtve sudbine. Kasnije ćemo videti i opasnosti s kojima se susrela Inana prestupajući granice svoga suvereniteta. U Enkijevoj drami ne iznenađuje smrtna priroda Bogova, nego mitolo�ki kontekst u kojem je ona objavljena.
Postoje bar četiri predanja koja obja�njavaju poreklo čoveka. Ona su tako različita da se mora pretpostaviti postojanje vi�e tradicija. Jedan mit pripoveda da su prva ljudska bića nikla iz zemlje kao trava. Prema drugoj verziji, čoveka su neki bo�anski radnici oblikovali od gline, zatim mu je Boginja Namu načinila srce, a Enki mu dao �ivot. Drugi tekstovi označavaju Boginju Aruru kao stvoriteljku ljudskih bića. Najzad, po četvrtoj verziji, čovek je stvoren od krvi dva Boga Lagma koji su radi toga bili �rtvovani. Ova poslednja tema biće reinterpretirana u slavnoj vavilonskoj kosmogonijskoj poemi Enuma Eli�, a ova verzija podupire i Nekronomikon.
Remen �asten nagla�ava činjenicu da pojam greha, element ispa�tanja i ideja o jarcu pomirenja nisu potvrđeni u tekstovima. Odatle proizilazi da ljudi nisu samo sluge Bogova, nego i Njihovi podra�avaoci pa, prema tome, i saradnici. Po�to su Bogovi odgovorni za kosmički poredak, ljudi treba da slede Njihove naloge jer se oni odnose na propise, na Me (dekret) koji podjednako obezbeđuju dobro funkcionisanje i sveta i ljudskog dru�tva. Dekreti utemeljuju, odnosno determini�u sudbinu svakog bića, svakog oblika �ivota, svakog Bo�anskog ili ljudskog poduhvata. Ustanovljenje dekreta obavlja se činom Namtar, kojim se određuje i objavljuje donesena odluka. Prilikom svake Nove godine Bogovi utvrđuju sudbinu dvanaest meseci koji slede. Naravno, reč je o drevnoj ideji sa kojom se susrećemo na Bliskom istoku, ali ona je prvi put jasno artikulisana u Sumeru, svedočeći o temeljnom izučavanju i sistematizacijskom radu koji su obavili Magavani (teolozi).
Od praznika Nove godine jo� značajnije je bilo građenje hramova. To je istovremeno bilo i ponavljanje kosmogonije, jer je hram kao Bo�ja Palata predstavljao imago mundi u pravom smislu reči. Ta ideja je drevna i veoma rasprostranjena. Naći ćemo je i u mitu o Baalu. Prema sumerskoj tradiciji, posle stvaranja čoveka, jedan od Bogova osnovao je pet gradova. On ih je izgradio na čistim mestima, dao im je imena i označio ih kao sredi�ta kulta. Kasnije, Bogovi se zadovoljavaju time da neposredno vladarima prenesu plan gradova i svetili�ta. Kralj Gudea vidi u snu Boginju Nidabu, koja mu pokazuje sliku, na kojoj su navedene zvezde dobročiniteljke, i Boga koji mu pokazuje plan hrama. Modeli hrama i grada su, moglo bi se reći, transcendentalni, jer oni već postoje na Nebu. Vavilonski gradovi su svoje arhetipove imali u sazve�đima: Sipar u Raku, Niniva u Velikom Medvedu, Asur u Arkturusu, itd. To je shvatanje zajedničko za čitav drevni Istok. Institucija kraljevstva sa svojim znamenjima, tijarom i prestolom takođe je si�la sa Neba. Posle potopa, ona je po drugi put doneta na zemlju. Verovanje u prethodno nebesko postojanje dela i institucija biće od velikog značaja za drevnu onotologiju, čiji će najslavniji izraz biti platonska doktrina o idejama. Njeno postojanje je prvi put potvrđeno u sumerskim dokumentima, ali njeno poreklo uistinu zadire u praistoriju. U stvari, teorija nebeskih modela produ�ava i razvija posvuda ra�ireno drevno shvatanje, po kojem su ljudska dela samo puko ponavljanje (podra�avanje) dela koja su iznela na videlo Bo�anska Bića.
Kraljevstvo je posle potopa moralo biti ponovo doneseno sa neba, po�to je diluvijalna katastrofa bila ravna kraju sveta. Zapravo, spasilo se samo jedno ljudsko biće, koje se u sumerskoj verziji zvalo Zaisudra, a u akadskoj Utnapi�tim. Ali, za razliku od Noja, nije mu bilo dozvoljeno da naseli novu zemlju koja se uzdigla nad vodom. Manjevi�e divinizovan, a u svakom slučaju stekav�i besmrtnost, pre�iveli je bio prenesen u zemlju Dilmun (Zisudra), ili na u�će reka (Utnapi�tim). Od sumerske verzije sačuvano nam je samo nekoliko fragmenata. Pored uzdr�anosti ili protivljenja nekih članova panteona, Veliki Bogovi (Drevni) odlučuju da čovečanstvo uni�te potopom. Navode se zasluge kralja Zisudre, skromnog, pokornog i pobo�nog. Kako ga je naučio njegov za�titnik, Zisudra čeka odluku koju donose Anu i Enlil. Tu je u tekstu velika praznina. Verovatno Zisudra dobija jasna uputstva u vezi s gradnjom arke. Posle sedam dana i sedam noći, sunce se ponovo pokazuje i Zisudra pada ničice pred Bogom Sunca, Uduom (�ama�). U poslednjem sačuvanom fragmentu, Anu i Enlil daju mu �ivot Boga i Besmrtni Dah Bogova i odvode ga u mitsku zemlju Dilmun.
U brojnim varijantama, potop je posledica ljudskih grehova ili obrednih gre�aka, a ponekad je to naprosto posledica �elje nekog Bo�anskog Bića da uni�ti čovečanstvo. U mesopotamskoj tradiciji te�ko je jasno utvrditi uzrok potopa. Iz nekih navoda mo�e se naslutiti da su Bogovi doneli takvu odluku zbog gre�nika. Prema jednoj drugoj tradiciji, Enlilovu srd�bu izazvala je nepodno�ljiva dreka ljudi gde se vidi da se Absu (Jog Sotot, Čuvar Kapije Bezdana) uvek zbog buke, u ovom slučaju dreke mladih Bogova koji ga ometaju u spavanju, odlučuje na to da ih uni�ti (up. Enuma Eli�, tabl. I, 21. i dalje). Ipak, ako ispitamo mitove koji u drugim kulturama najavljuju bliski potop, utvrdićemo da su osnovni uzroci istovremeno i ljudski gresi i potpuna oronulost Sveta. Zbog same činjenice �to postoji, to jest, �to je �iv i �to stvara. Kosmos se postepeno tro�i i najzad propada. Stoga on mora biti iznova stvoren. Drugim rečima, potop na makrokosmičkoj lestvici ostvaruje ono �to se simbolično događa tokom praznovanja Nove godine: Kraj Sveta i gre�nog čovečanstva, da bi se omogućilo novo stvaranje. Na jednom drugom mestu (Ep o Atrahsasu) ka�e se da Ea posle potopa odlučuje o stvaranju sedam mu�karaca i sedam �ena.
Silazak Inane i Dumuzija u Bezdan
Trijadu planetarnih Bogova čine Nana - Sin (Mesec), Utu - �ama� (Sun�ce) i Inana - I�tar (Venera), Boginja ljubavi. Bogovi Meseca i Sunca steći će najveći značaj u vavilonsko doba. �to se tiče Inane, čiji je homolog akadska I�tar i kasnije Astarta, Ona će imati kultnu i mitolo�ku aktuelnost s kojom ni blizu neće moći da se meri nijedna druga Boginja na Srednjem istoku. U vreme svoga vrhunca, Inana - I�tar je istovremeno bila Boginja ljubavi i rata, odnosno, upravljala je i �ivotom i smrću, kako bi se u punoj meri iskazale Njene moći, govorilo se da je ona hermafrodit (I�tar barbata). Njen lik je bio savr�eno uobličen već u sumerskoj epohi, a sredi�nji mit o njoj predstavlja jedno od najznačajnijih ostvarenja starog sveta. Taj mit otpočinje ljubavnom pričom: Inana, Boginja za�titnica Ere�a, udaje se za pastira Dumuzija, koji tako postaje vladar grada. Inače volela je jednog drugog ratara po imenu Enkidu, ali je Njen brat Utu nagovara da promeni mi�ljenje. Inana glasno obznanjuje svoju strast i svoju sreću: Ja idem radosna!... Moj Gospodar je dostojan svetog krila... Ipak, ona predoseća tragičnu sudbinu koja očekuje Njenog mu�a: O moj voljeni, čoveče moga srca... ja sam te povukla ka kobnoj sudbini... ti si svojim ustima dodirnuo moja, ti si pritisnuo moje usne uz svoju glavu, i zato si osuđen na zlokobnu sudbinu (Kramer, Le rite d ti mariage).
Dumuzi umoljava svoga devera, Boga Sunca Utua, da ga pretvori u zmiju i be�i ka prebivali�tu svoje sestre Ge�tinane, a zatim ka svom toru s ovcama. Tu ga Demoni hvataju, muče i odvode u Donji svet. Zbog jedne praznine u tekstu ne mo�emo da doznamo epilog. Najverovatnije je da Ere�kigala, smilovav�i se na Dumuzijeve suze, ubla�ava njegovu tu�nu sudbinu odlučujući da on u Donjem svetu provede samo pola godine, a da ga tokom druge polovine zameni njegova sestra Ge�tinana. (Kramer, Le rite d ti mariage, str. 144). Isti je mit, ali uz nekoliko značajnih razlika, ispričan u akadskoj verziji I�tarinog silaska u Donji svet. Pre objavljivanja prevoda sumerskih tekstova, moglo se verovati da Boginja u Zemlju bez povratka kreće posle Tamuzove smrti, upravo zato da bi ga vratila nazad. Neki elementi, kojih nema u sumerskoj verziji, ohrabruju slično tumačenje. Na prvom mestu, to su u�asne posledice I�tarinog zatočeni�tva, koje akadska verzija nagla�ava: kada je Boginja i�čezla, potpuno je prestala ljudska i �ivotinjska reprodukcija. Ta bi se nesreća mogla shvatiti kao produ�etak prekida hieros gamos između Boginje ljubavi i plodnosti i Njenog voljenog mu�a Tamuza. Katastrofa je bila kosmičkih razmera i u akadskoj verziji gde Veliki Bogovi, u�asnuti zbog predstojećeg nestanka �ivota, moraju da se ume�aju kako bi oslobodili I�tar.
Tamuzov kult je prisutan gotovo �irom Srednjeg istoka. U �estom veku, Jezekilj (7:14) �estoko napada jerusalimske �ene koje jadikuju na samim vratima hrama. Tamuz najzad uzima dramatično i elegično obličje mladih Bogova koji umiru i o�ivljavaju svake godine. Njegov sumerski prototip verovatno je imao slo�eniju strukturu: kraljevi koji su ga oličavali, pa prema tome i delili njegovu sudbinu, svake su godine proslavljali ponovno rađanje Sveta. Ali da bi Svet mogao biti ponovo stvoren, on najpre mora da bude uni�ten. Prekosmogonijski Haos takođe podrazumeva obrednu smrt kralja i njegov silazak u Donji svet. Kosmički dualni modaliteti �ivot-smrt, haos-kosmos, jalovost-plodnost u stvari predstavljaju dva momenta istog procesa. Ta misterija, koju je čovek shvatio posle otkrivanja zemljoradnje, postaje princip jedinstvenog obja�njenja sveta, �ivota i ljudske egzistencije; ona transcendira dramu vegetacije, jer podjednako upravlja kosmičkim ritmovima, ljudskom sudbinom i odnosima s Bogovima. Mit pripoveda o neuspehu Boginje ljubavi i plodnosti da osvoji Ere�kigalino kraljevstvo, to jest da uni�ti smrt. Prema tome i ljudi, kao i neki Bogovi, moraju da prihvate smenjivanje �ivota i smrti. Dumuz - Tamuz nestaje da bi se opet pojavio posle �est meseci. To smenjivanje, periodično prisustvo i odsustvo Boga, bilo je pogodno za stvaranje misterija vezanih za spasenje ljudi, za njihov zagrobni udes. Uloga Dumuzija - Tamuza, koga obredno otelotvoruju sumersko-akadski kraljevi, bila je značajna jer je upravo on ostvarivao pribli�avanje između modaliteta Bogova i ljudi. Posle toga, svako se ljudsko biće moglo nadati da će u�ivati povlasticu koja je do tada pripadala samo kraljevima.
Sumersko akadsko stapanje
Većinu sumerskih gradova-hramova ujedinio je Lugalzagisi, vladar Ume, oko 2375. g.pne. To je prva manifestacija ideje carstva, koja nam je poznata. Jednu generaciju kasnije, poduhvat je, ovaj put uspe�nije, ponovio akadski kralj Sargon. Sumerska civilizacija je, međutim, sačuvala sve svoje strukture. Promena se odnosila jedino na kraljeve gradova-hramova. Oni su priznali da su podanici akadskih osvajača. Sargonovo carstvo se raspalo posle jednog veka, posle napada Guta, varvara koji su kao nomadi lutali obla�ću gornjeg Tigra. Od tada, istorija Mesopotamije kao da se ponavljala: političko jedinstvo Sumera i Akada uni�tili su varvari spolja, a ove su, opet, oborile unutra�nje pobune.
Tako je prevlast Guta trajala samo jedan vek, a tokom sledećeg veka (oko 2050.-1950.g.pne.) vlast su preuzeli kraljevi III dinastije iz Ura. U tom periodu sumerska civilizacija je do�la do vrhunca. Ali, to je istovremeno i poslednje ispoljavanje moći Sumera. Kraljevstvo, koje su sa istoka napadali Elamiti, a sa zapada Amoriti koji su dolazili iz sirijsko-arapske pustinje, sru�ilo se. Du�e od dva veka, Mesopotamija je ostala podeljena na nekoliko dr�ava. Tek oko 1700. godine pne. Hamurabi, amoritski vladar Vavilona, uspeo je da nametne jedinstvo. On je sredi�te carstva pomerio ka severu, u grad čiji je bio vladar. Na izgled svemoćna dinastija koju je osnovao Hamurabi, vladala je manje od jednog veka. Drugi varvari, Kasiti, nadiru sa severa i počinju da prete Amoritima. Oko 1585. godine pne. oni konačno pobeđuju. Četiri veka ostaće gospodari Mesopotamije. Prelazak gradova-hramova u gradove-dr�ave i u carstvo predstavlja pojavu od velikog značaja za istoriju Srednjeg istoka. Za na�e istra�ivanje va�no je imati u vidu da je sumerski, premda oko 2000. g.pne. vi�e nije bio govorni jezik, jo� tokom petnaest vekova ostaće obredni jezik, ali i jezik nauke. Dakle, istu sudbinu kao i drugi obredni jezici: sanskrit, hebrejski, latinski, staroslovenski. Sumerski religiozni konzervativizam naslediće akadska struktura. Najvi�a trijada ostala je ista: Anu, Enlil, Ea (Enki). Astralna trijada je delimično preu�zela semitska imena za odgovarajuća bo�anstva: Mesec - Sin (�to potiče od sumerskog Suen), Sunce - �ama�, sjajna planeta Venera - I�tar (Inana). Donjim svetom i dalje vladaju Ere�kigala i Njen mu� Nergal. Za ostvarenje retkih promena, nametnutih potrebama kraljevstva, kao �to su na primer bili preno�enje religioznog primata u Vavilon i zamenjivanje Enlila Mardukom, bili su potrebni čitavi vekovi. �to se tiče hrama, u op�tem uređenju ni�ta se su�tinsko nije promenilo od doba Sumera, osim veličina i broj građevina. Ipak, doprinosi semitske religioznosti, nadovezuju se na prethodne strukture. Uka�imo pre svega na dva nacionalna Boga, vavilonskog Marduka i, kasnije, asirskog Asura koji su uzdignuti na polo�aj univerzalnih Bo�anstava. Podjednako je va�an i značaj koji u kultu zadobijaju lične molitve i psalmi pokajanja. Jedna od vavilonskih molitvi upućena je svim Bogovima, čak i onima za koje molitelj ponizno priznaje da ih ne poznaje.
O! Gospode, veliki su moji gresi! U psalmu pokajanja molitelj priznaje da je gre�an i na sav glas priznaje svoje grehe. Ispovest je propraćena određenim obrednim gestovima: klečanjem, padanjem ničice i obaranjem nosa (saginjanjem glave). Veliki Bogovi Anu, Enlil i Ea postepeno gube prevlast unutar kulta. Vernici se radije obraćaju Marduku ili astralnim Bo�anstvima, I�tar i, naročito, �ama�u. Vremenom, �ama� će postati univerzalni Bog bez premca. Jedna himna objavljuje kako Boga Sunca svuda obo�avaju, čak i stranci. �ama� brani pravdu, ka�njava zločince i nagrađuje pravedne. Nagla�ava se numenalan (veličanstven) karakter Bogova: Oni izazivaju u�asan strah, pre svega svojim zastra�ujućim sjajem. Smatralo se da je svetlost atribut u prvom redu Bo�anstva i da kralj i sam zrači svetlo�ću u onoj meri u kojoj deli Bo�anske osobine. Druga odlika akadske religiozne misli jeste proricanje. Uočljivo je takođe umno�avanje magijskih praksi i razvijanje okultnih disciplina pogotovo astrologije, koje će kasnije postati �iroko prihvaćene u celom azijskom i mediteranskom svetu. Ukratko, za semitski doprinos karakterističan je značaj koji se pripisuje elementu ličnog u religioznom iskustvu, kao i uzdizanje nekoliko Bo�anstava na najvi�i polo�aj. Ta nova i veličanstvena mesopotamska sinteza ipak predstavlja tragičnu viziju ljudskog postojanja.
Na �alost, mi ne znamo obredni kontekst mesopotamske inicijacije, pretpostavljamo da je ona postojala. Inicijacijsko značenje traganja za besmrtno�ću mo�e se prepoznati u specifičnoj strukturi isku�avanja kroz koja prolazi Gilgame�, ali nam je potpuno nepoznata predistorija eventualnog inicijacijskog scenarija koji bi se podrazumevao u Gilgame�ovim dogodov�tinama.
Drugi jedan slavni tekst, Dijalog o ljudskoj bedi, koji je nazvan i Vavilonski propovednik, jo� je u većoj meri pro�et očajem. Da li ponosni lav, dok se hrani najboljim mesom, prinosi na �rtvu tamjan kako bi umirio zlovolju svoje Boginje? A ja, opet, da li sam propustio da prinesem �rtvu Bogu? Ne, ja sam molio Bogove, prinosio sam predviđene �rtve Boginjama...(red 51 i dalje).Od svoga detinjstva, ovaj pravednik se trudio da shvati bo�ju misao; ponizno i pobo�no, tra�io je Boginju. Ipak, Bog mi je doneo nema�tinu umesto bogatstva (red 71 i dalje). Naprotiv, bogatstvo je sakupio zločinac i bezbo�nik (red 236). Gomila veliča govor nekog viđenog čoveka ume�anog u zločin, ali poni�ava skromno biće koje nije činilo nasilje. Zločinac je opravdan, a progoni se pravednik. Razbojnik dobija zlato, a slabog more glađu. Moć rđavih raste, a slabi propadaju i nejaki stradavaju (red 267 i dalje).
Ovo beznađe proističe ne samo iz razmi�ljanja o ni�tavnosti ljudskog postojanja, već i iz iskustva o sveop�toj nepravdi: zločinci trijumfuju, na molitve nema odgovora; Bogovi izgledaju nezainteresovani za ljudske poslove. Počev od II milenijuma, slične duhovne krize izbijače i na drugim mestima (Egipat, Izrael, Indija, Iran, Grčka), ali s različitim posledicama, jer će odgovori na ovu vrstu nihilističkog iskustva biti davani zavisno od religioznog duha svojstvenog svakoj kulturi posebno. Ali u mesopotamskoj mudrosnoj knji�evnosti, Bogovi neće uvek biti ravnodu�ni. Jedan tekst prikazuje telesne i du�evne patnje nekog nevinog čoveka. To je istinski pravednik koji, izgleda, pati zato �to mu ne poma�e nijedno Bo�anstvo. Bezbrojne bolesti učinile su da on bude prekriven sopstvenim izmetom. Njegovi su ga već bili oplakali kao mrtvog, kada mu niz snova objavi da će ga spasti Marduk. Kao u nekom ekstatičnom zanosu, on sam vidi kako Bog pora�ava Demone smrti i potom iz njegovog tela čupa bolove kao �to bi otrgao neku biljku. Po�to mu se vratilo zdravlje, pravednik najzad zahvaljuje Marduku obredno prolazeći kroz dvanaest vrata njegovog hrama u Vavilonu.
Najzad, brojne tehnike proricanja, od kojih je većina bila razvijena u akadsko doba, omogućavale su da se dozna budućnost. Smatralo se, prema tome, da je izvesne nezgode moguće izbeći. Raznovrsnost tehnika i značajan broj pisanih tekstova koji su stigli do nas svedoče o ugledu koji je gatanje u�ivalo u svim dru�tvenim slojevima. Najrazvijeniji je bio metod ispitivanja utrobe �rtve. Manje skup metod sastojao se iz toga da se u vodu izlije malo ulja, ili obrnuto i da se potom protumače znaci koji su se mogli pročitati iz različitih oblika koje bi stvarale te dve tečnosti. Astrologija, razvijena posle drugih tehnika, upra�njavana je naročito u krugovima oko vladara. �to se tiče tumačenja snova, ono je, već od početka drugog milenijuma, bilo upotpunjeno sredstvima za otklanjanje kobnih predznaka pomoću bajanja. Sve tehnike proricanja oslanjale su se na otkrivanje Znakova koji bi potom bili tumačeni u skladu sa određenim tradicionalnim pravilima. Pokazalo se, dakle, da svet ima određene strukture i da njime vladaju zakoni. Odgonetanjem Znakova doznavala se budućnost, drugim rečima, gospodarilo se vremenom, jer predviđani su događaji koji će se ostvariti tek posle određenog vremenskog razdoblja. Pa�nja koja se pridavala Znakovima dovela je do otkrića stvarne naučne vrednosti. Neka od tih otkrića kasnije će preuzeti i usavr�iti Grci. Vavilonska nauka je, međutim, ostala tradicionalna nauka u tom smislu �to je naučna svest zadr�ala totalitarnu strukturu, �to znači da su se podrazumevale određene kosmolo�ke, etičke i egzistencijalne pretpostavke. Oko 1500. godine pne. je, izgleda, konačno bila zavr�ena stvaralačka epoha mesopotamske misli. Tokom sledećih �est vekova, intelektualnu aktivnost su, čini se, potisnuli erudicija i kompilacijski radovi. Ali zračenje mesopotamske kulture, potvrđeno od najstarijih vremena, nastavlja se i povećava. Ideje, verovanja i tehnike mesopotamskog porekla kru�e od zapadnog Mediterana do Hinduku�a. Značajno je �to vavilonska otkrića, koja će postati �iroko poznata, manje-vi�e neposredno u sebi sadr�e veze Nebo-Zemlja, ili makrokosmos-mikrokosmos.
Uputstva za razumevanje Knjige Mrtvih
Knjiga sadr�i niz mitova, ako ih tako mogu nazvati, i rituala koji omogućavaju da se opstane u mračnim danima magije i okultizma, za koje se ka�e da će uskoro doći. Prizivanja, Isterivanja, Vezivanja (zaklinjanja) i Spaljivanja koja se nalaze u Nekronomikonu prevedeni su na engleski, a sada, i na srpski jezik, premda ne u potpunosti jer originalni tekstovi u pojedinim obredima imaju moćnije dejstvo, pa sam ih ostavio u izvornom obliku. Takođe, pojedini delovi nisu prevedeni u potpunosti sa originalnih tablica jer su mnoge od njih pronađene sa naprslinama ili bez delova, te stoga njihov prevod, usled o�tećenja, nije bio moguć, ali su uz pomoć kasnijih spisa na arapskom, starogrčkom ili latinskom jeziku ovi tekstovi upotpunjeni. Zbog toga nije moguće garantovati potpunu izvornost prevoda pojedinih bajalica i drugih delova knjige.
Knjiga Crne Zemlje i Knjiga Mrtvih Imena
Kodeks �otenerom počinje sa uvodnim tekstom Knjiga Crne Zemlje, nepoznatog arapskog pisca. U engleskim fragmetarnim verzijama Nekronomikona ovaj tekst je naslovljen kao Svedočanstvo Ludog Arapina, a kod Lavkrafta on čak dobija ime Abdul Alhazred i svoje mesto boravka, Damask u kojem je 730. godine n.e. napisao to svoje svedočanstvo. U izvornom rukopisu, koji jeste arapski, autor nigde ne ostavlja svoje ime, niti bilo kakve datume. Spominje na jednom mestu samo ime svojeg sela Bet Durabija u kome je rođen, a o nazivu spisa on sam ka�e (1. knjiga P10): Ovo je Knjiga Mrtvih, Knjiga Crne Zemlje koju prenosim... Dakle imamo prvi naziv koji upućuje na ime celokupnog spisa i naziv ovog koje upravo pi�e. Slično naslovljavanje knjiga se ponavlja kasnije i kroz ostale spise. Knjiga Crne Zemlje jeste, u svojoj formi, uvodnik nakon kojeg se nastavlja Knjiga Mrtvih Imena. I tu je kraj ovog spisa jer arapin nije zavr�io svoju knjigu. Da li ga je smrt sprečila u tome, ili ga je pro�drao neki od Demona, kao i čarobnjaka Ben Martua, kako je i sam opisao, ostaje za nas nepoznanica. Ovo je i razlog za�to nemamo jedinstvenu knjigu �otenerom u pisanoj istoriji, već samo zbornike spisa objedinjene kao Nekronomikon. Svedočanstvo Ludog Arapina, prvi i drugi deo, kao nazivi koji se pojavljuju u engleskim verzijama nisu autentični, a �to se tiče imena koje se pojavljuje kod Lavkrafta, moglo bi se reći da je ono izmi�ljeno, s obzirom da je Lavkraft pisac horor priča i da je svojom stilizacijom Nekronomikona uneo mnogo pometnje u ovaj tekst, te�eći knji�evnom spektakularizmu. Tačno je da na nekim mestima pisac za sebe ka�e da su ga mnogi nazivali ludakom, zbog onoga �to je radio ili govorio, pa otuda mo�da ideja redaktora engleskih verzija da ove prve dve knjige naslove ovako. Ono �to bi jo� trebalo istaći je da autor govori kako ovo pisanje postaje u�asno za njegovu du�u i verovatno zbog toga u obe knjige na početku ima dosta delova u kojima se ponavlja i kazuje stvari koje je već rekao u prethodnim poglavljima, kao da je zaboravio pa ih ponovo kazuje ili, mo�da, da bi istakao njihovu va�nost. Inače, prepune su zagonetki, misterija i delova raznih prizivanja. Poku�aj da se uđe u trag ovom arapinu, da se utvrdi njegovo poreklo ili kraj nemogući su jer za to nema nikakvih pisanih svedočanstava. Mo�emo samo da pretpostavljamo kakva li je u�asna sudbina sna�la ovog mudraca plemenitih namera.
Drugi problem koji se
javlja je taj �to se Redaktor susretao sa čestim pojavama prepisivačkih
gre�aka. Takođe, kad kad se učini, a mo�e biti i da je slučajnost, pojedini
delovi rečenica, ili čitavi odlomci knjige, izgledaju nespojivo sa periodom
u kojem je tekst bio pisan. Svakako ne mo�emo reći kada je ovaj materijal
nastao i te�ko je utvrditi njegovu starost s obzirom da je to skup vi�e
spisa, stoga postavljanje pitanja u stilu: �ta je starije, koko�ka ili jaje,
ne bi nas nikuda odvelo. Na primer u Knjizi Zemlje Mrtvih (Magan), finalni
deo, u gotovo identičnoj formi, mo�emo čitati i u Haldejskim Proročanstvima
Zaratustre.
Knjiga Tajni
Knjiga Tajni sadr�i niz praktičnih uputstava od onih za vr�enje obreda i recepata za spravljanje raznih sme�a do uputstva za izgradnju hrama. Drugi deo ovog spisa sadr�ajno je sličan prvim dvema knjigama s tim �to je vi�e filosofskiji, �to navodi na zaključak da mo�da ne pripadaju istom autoru, već su verovatno kasnija interpretacija.
Knjiga Zemlje Mrtvih
Knjiga Zemlje Mrtvih, izvorno se naziva Magan, jer tekst dolazi iz misteriozne zemlje Magan u koju je običnim smrtnicima ulaz zabranjen i koja le�i na krajnjem zapadu od zemlje Sumera. U ovaj spis je dodat i jedan deo iz knjige Enuma Eli� (Sumerska Knjiga Stvaranja Sveta i Čoveka) u kojoj se govori o Inaninom (I�tar) silasku u Bezdan. Za ceo tekst se čini kao da je nepotpun, a i opis Inaninog silaska u Bezdan prilično odstupa od verzije u knjizi Enuma Eli�.
Knjiga Prizivanja i Knjiga Pedeset Imena
Knjigu Prizivanja ne treba mnogo obja�njavati. To je Grimoar Nekronomikona, koji sadr�i obrasce (formule) rituala zazivanja, pečate i �emu izvođenja obreda. Ova knjiga predhodi spisu Knjiga Pedeset Imena koja predstavlja pedeset posebnih Moći Boga Marduka koji je pobedio Haos. Zanimljivo je to da ova Imena dolaze iz knjige Enuma Eli�, u kojoj se govori da Stari Bogovi dodeljuju ovih pedeset Imena Marduku kao titule, koje su ujedno i Moći, kao znak Njihove zahvalnosti za Njegovu borbu protiv Zla. Postoji Pečat (Sigil) za svako od Imena i Reč Moći kojom se Ona zaziva.
Knjiga Duhova Zemlje
Jo� jedna knjiga koja se nalazi u Kodeksu Zag Nehar, a pripada po svojoj datosti Nekronomikonu je Knjiga Duhova Zemlje. Sastoji se iz tri celine: Knjiga Duhova Kovitlajućih Sila, Knjiga Lutajućih Duhova Zemlje i Knjiga Duhova oblasti između Zemlje i Neba. Niko ne mo�e ući ni u jednu zonu, odnosno proći Nebesima Starih Bogova, a da prvo ne prođe kroz Oblast kojom vladaju Duhovi Zemlje i Oblast između Neba i Zemlje, niti da dosegne Nepregledna Prostranstva iza Sedam Nebesa (zone Neptuna, Urana i Plutona i zone udaljenih Zvezda) kojima vladaju Drevni Bogovi.
Knjiga Ulaza
Jedinstvena Knjiga Ulaza nema svoju kopiju u okultnoj knji�evnosti niti se u nekim drugim formama pojavljivala, i prikazi magijskih pečata i simbola su ne�to sasvim novo u odnosu na sve �to se pojavljuje na savremenoj okultnoj sceni, premda postoje izvesne sličnosti sa raznim prikazima nastalim u starim arapskim tekstovima u poslednjem milenijumu. Isto tako, neki od simbola koji se nalaze u ovoj knjizi verovatno su bili prepisani u kasnije Mandeanske i Demiotske tekstove, koji su svakako mnogo mlađi od Sumerskih Obreda. Uop�te, pojava ovih pečata je sasvim neobična i gotovo nadprirodna. Knjiga Ulaza je zaista sistem samoinicijacije u planetarne sfere, zone vladavine Bogova, koja omogućava penjanje stepenicama Zigurata (Kula Svetlosti). Nije mnogo toga objavljeno potencijalnom kandidatu za inicijaciju, izuzev informacija o tome kako ove Kapije rade i �ta se iza njih mo�e pronaći tamo. Obavezno, prilikom prolaska kroz jednu Kapiju, treba sačuvati dobijenu Reč, koja je Ključ za otvaranje sledeće Kapije. Ove Reči treba čuvati kao Svetu Tajnu, tako �to treba napraviti tajno pismo koje niko od drugih ljudi ne mo�e razumeti. Na isti način treba u Knjigu Tajni Magavana (knjiga maga koju sam pi�e) napisati opis svakog iskustva i događaja prilikom obrednih radnji. Knjiga sad�i Prizivanje Sedam Kapija Nebesa, čist tekst koji treba da poslu�i magavanu da na pravilan način pristupi svakoj od Nebeskih Kapija. Prizivanje Boga Vatre koje sledi je prilično problematičan tekst jer je me�avina grčkih i sumerskih fraza. Verovatno je da izvorni tekst na sumerskoj tablici ne postoji u celini i moguće je da je dopunjen kasnijim tekstom, ne zna se od koga. Za Prizivanje Stra�ara, koje dolazi na kraju ovog teksta, trebalo bi reći nekoliko reči o samom nazivu rase Stra�ara. Ponekad se nazivaju Čuvarima, a naći će se i sinonim Posebna Rasa. Ova bića su isto �to i Anđeli ili Anđeli Čuvari, a u zapadnoj literaturi često se spominju kao Egregori.
Knjiga o Sedam Nebesa
Knjiga o Sedam Nebesa, kao �to i sam naziv ka�e, govori o Sedam Nebesa koja okru�uju Zemlju i daje opis Njihovih osobina. Svakim od Nebesa vlada jedno Staro Bo�anstvo, a nastanjuje ih mno�tvo Duhova i Demona sa svojim Stare�inama i svi Oni imaju svoje Ime i Pečat, svoj Broj i osobine i oblast kojom upravljaju. Ova Nebesa su zone planeta, Sunca i Meseca, odnosno sfere njihovog kretanja, posmatrajući geocentrično, dakle sa Zemlje. Zbog toga je poznavanje astrologije, barem u osnovi, ovde neophodno. U ovom spisu prikazani su samo Bogovi Nebesa i delimično grimoari ostalih Bića Svetla, dok grimoari Bića Tame nisu prikazani u Kodeksu Nekronomikona kako čitaoc ne bi do�ao u isku�enje da bez predhodnog znanja i adekvatne pripreme započne rad na prizivanju ovih duhovnih sila. Rad na prizivanju je veoma opasan i sa nesagledivim je posledicama po onoga ko bi se, nepripremljen, usudio da se upusti u takve avanture. Kodeks Zag Nehar sadr�i kompletne grimoare svih duhovnih Bića čije je predstavljanje odobreno od Njih samih. Prizivanje ovih Bića zahteva uvek adekvatnu �rtvu, a mnogi od Njih zahtevaju i sklapanje izvesnih sporazuma u zamenu za ono �to daju magavanu. Najčeće to ta�e Demoni Tame i Njihove Stare�ine i mnogi od Njih izričito zabranjuju da se o Njima govori i da se Njihova imena i Pečati zapisuju. Zbog toga je veoma malo Crnih grimoara i prilično su siroma�ni u podacima koje pru�aju. Zapravo, jedino �to bi aspirant mogao učiniti uz pomoć Nekronomikona je da prizove Moći Pedeset Imena Marduka, �to je potpuno bezopasno, a i uslov da se krene bilo gde dalje. Sve drugo nije moguće, sem da se upute molitve i pohvalne pesme Bogovima. Ovo je učinjeno zbog va�e bezbednosti i bezbednosti generacija.
Knjiga Isterivanja
Knjigu Isterivanja, koja se izvorno naziva Maklu, ne treba obja�njavati, jer ona sadr�i nekoliko bajalica Isterivanja, a samim čitanjem se vidi njihova namena. Mo�da je zanimljivo napomenuti da je ova knjiga unela veliku zbrku među zapadne egzorciste u vreme kad se pojavila.
Knjiga U�asa
Knjiga u�asa, odnosno Urilia, kako se drugačije naziva je jedini tekst za koji se ne mo�e reći da je izvorno sumerski, jer za to nema nikakvih dokaza u pisanim tekstovima, ali je svakako tekst koji nosi sa sobom elemnte sumerske tradicije. Grimoar koji je ovde prikazan sreće se u mnogim magijskim spisima starog i srednjeg veka. Ovo je potpuno demonska knjiga namenjena obo�avaocima Drevne Zmije Tiamat i Njenim saučesnicima u Zlu. Sledbenici ove knjige, zaista su Zli Crni Čarobnjaci, vladari nad mnogim nezamislivim moćima Tame. I svakako, protivnici su ustrojstva ljudske civilizacije.
Knjiga Crnih Obreda
Knjiga Crnih Obreda upozorava čitaoce na opasnosti od Crne Magije i uop�te opasnosti koje vrebaju s druge strane. Pisali su je drevni Skriveni Sve�tenici koji poznaju sve moći. Ovde je dato samo ono �to je od Skrivenih Sve�tenika odobreno. Crni Obredi su delimično opisani, ali nisu napisani, i kao �to pisac ka�e, "i neće biti". Zabranjeno je od strane Skrivenih Sve�tenika da se bilo �ta o Njima govori, da se spominju Njihova imena i opisuju Njihovi obredi. Aspirant koji krene ovim Putem i postane Magavan, znaće kako i gde da Ih potra�i.
Izgovor originalnih tekstova
Ne mo�emo Biti potpuno sigurni kako su Sumeri, Asirci, Akađani i Vavilonci govorili, ali mo�e biti korisno proučiti postojeće studije o ovim narodima, uključujući prevode glinenih pločica koje su nastajale svuda po Mesopotamiji. Sumerski jezik je bio jezik kojim se govorilo u drevnom Sumeru, ju�noj Mesopotamiji (dana�nji Irak). To je bila najstarija civilizacija poznata modernom čoveku i trajala je preko 3000 godina. Između 2. i 3. milenijuma pre nove ere, sumerski jezik, kao govorni jezik je zamenjen akadskim, ali je ostao u upotrebi kao sveti, obredni jezik do, otprilike 1. veka nove ere. Bio je zaboravljen do 19 veka, kada su se naučnici zainteresovali za de�ifrovanje pronađenih tablica na arheoloskim iskopinama u Iraku.
U sumerskom jeziku je postojao veliki stepen homofonije, �to znači da je postojalo dosta reči koje zvuče slično ili identično. To je omogućilo pojavu rebusa u pisanju gde se simbol za jednu reč koristio da predstavi neku drugu reč koja se izgovarala slično ili identično. S druge strane, ako su različite reči koje slično zvuče imale drugačije simbole za pisanje, onda su postojali brojni načini za pisanje jednog zvuka. Jo� jedna osobenost ovog sistema pisanja je polifonija, gde mnoge reči koje imaju slično značenje, ali veoma različit izgovor i zvuk su pisane istim znacima. Novi znaci su nastajali dodavanjem grafičkih elemenata na već postojeće znakove ili kombinovanjem dva već postojeća znaka kako bi se dobile nove reči. Sumerski sistem pisanja su usvojili i drugi narodi u Mesopotamiji kao sto su Akađani i Vavilonci. Kao govorni jezik sumerski je prestao da se koristi oko 18. veka pre nove ere, ali je nastavio da se koristi kao obredni jezik sve do 1. veka nove ere. Tako da ga to čini jednim od jezika koji je najdu�e bio u upotrebi u istoriji. Onima koji govore Srpski jezik mogu reći da su srećnici, ako tako mogu da se izrazim jer Srpski jezik, kao jedan od retkih sa autohtonim poreklom, ima sve glasove koji su zastupljeni u ovim starim jezicima, te sam jednostavno, u prevodu, pristupio običnoj transliteraciji, dakle, čitaj kako je napisano.
�to se tiče naglaska, ovi jezici su takođe arijskog porekla i
naglasak je na prvom ili drugom slogu, nikad na poslednjem kao u semitskim
jezicima. Podsećanja radi, u transliteraciji svaki glas mora biti izgovoren
jasno i izrazito, a u magijskom smislu, kod izgovora bajalica, ako samo i
jedna gre�ka se učini bajalica gubi dejstvo, ili pak mo�e se napraviti
gre�ka pa se dozvati neka od mnogih drugih sila, a ne ona koja je
nameravana.
Brojevi, vreme i kalendar
Stari Sumerci, a po njima i njihovi naslednici Akađani, Asirci i Vavilonci, računali su po seksagezimalnom (�ezdesetnom) sistemu.
Godinu su računali kombinovano po kretanju Sunca i Meseca. Imala je 12 meseci po 30 dana �to je iznosilo 360 dana. Gre�ku od 5 dana ispravljali su svake �este godine dodajući trinaesti mesec. Smatrali su ga nesretnim i za vreme njegovog trajanja nisu vr�ili nikakve va�nije poslove. Simbol ovog meseca je bio gavran. Brojanje godina im nije bilo jedinstveno i često su započinjali iznova, uglavnom od nekog va�nog događaja. I dani u nedelji simbolisali su sedam planeta i bili su posvećeni Bogovima. Ova podela ostala je do dana�njih dana. Tako je prvi dan bio posvećen Bogu Sinu (Mesec - Ponedeljak), drugi Nergalu (Mars - Utorak), treći Bogu Nebou (Merkur - Sreda), četvrti Marduku (Jupiter - Četvrtak), peti Boginji I�tari (Venera - Petak), �esti Bogu Ninibu (Saturn - Subota) i sedmi �ama�u (Sunce - Nedelja). I podelu dana dugujemo Sumercima. On je imao 12 dvostrukih sati podeljen na 30 delova po 4 minuta. Svaki dvostruki sat odgovarao je jednom sazve�đu Zoodijaka.
Visoke kule, zigurati, bile
su prave zvezdarnice. S njihovih terasa sve�tenici su noću posmatrali
kretanje zvezda. Poznavali su ih priličan broj, znali su za razna sazve�đa i
planete. Verovali su da zvezdama i sazve�đima na nebu odgovaraju gradovi i
dr�ave na zemlji.
Sumerska astrologija se smatra prvom astrologijom, a sumerskim Magovima je dugo vremena pripisivano otkriće astrologije iako za to nije bilo dokaza. O kulturama koje su se razvijale u Mesopotamiji (Sumerska, Akadska, Asirska, Vavilonska) nemamo mnogo sačuvanog materijala a prevodi tablica sa klinastim pismom, naročito onih iz Asurbanipalove biblioteke, nisu uvek precizni. Rekonstrukcija jednog astrolo�kog sistema, naročito iz starih vremena sumerske astrologije je prilično ote�an. Naravno, ono �to mi danas podrazumevamo pod astrologijom, tj. horoskopskom astrologijom ni pribli�no se ne podudara sa drevnim oblicima tumačenja zvezdanog neba. Natalna astrologija u to vreme nije imala �iroku primenu, osim u slučajevima vladara i duhovnih vođa. Sumerska astrologija je pre svega mundalna astrologija koja se bavila problemima dr�ave, naroda u celini, gradova, a posebno prirodom, tj. vremenskim problemima. To je i razumljivo jer individualizam nije bio razvijen u tom smislu kao u kasnijim periodima a pogotovo ne kao danas posebno izra�eni otuđeni individualizam. Ljudi su �iveli potpuno svesni zajednice pa je otuda i razumljivo određenje ove astrologije kao deskriptivne astrologije.
Na slici desno: Prikaz sumerske predstave o nebesima sa izvornim nazivima zvezda i sazve�đa (klikni na sliku za uvećan prikaz) Od prvih proučavanja neba koja su vr�ili Sumerci i Asirci, pre oko 6.000 godina, proteklo je mnogo vremena do postavljanja teorije celine koju su oko 2500. pre n.e. formulisali sumerski magovi. Oni su verovali da se jednog dana Tijamat rodila iz prvobitnog okeana koji je prekrivao kako Nebo, tako i Zemlju. Tvorac Bel ga je udarcem mača isekao na dva dela i od svake polovine napravio po jedan svod, jedan ispod drugog, nebeski i zemaljski. I jedan i drugi su bili nepokretni. Na nebeskom svodu su se nalazila sva tela, zvezde, koje su Bogovi vodili po tačno označenom putu pod svemoćnim Belovim nadzorom. Druga tela, planete, koje se nisu kretale tačnom putanjom koju je odredio Bel, bile su podređene Anuu, sveop�tem ocu. Prva Nebesa - Bog Nana (Sin) - planeta Sin - Mesec Druga Nebesa - Bog Nebo - planeta Mustabaru - Merkur Treća Nebesa - Boginja Inana (I�tar) - planeta Kilbat - Venera Četvrta Nebesa - Bog �ama� (Udu) - planeta Udu - Sunce Peta Nebesa - Bog Nergal - planeta Bibou - Mars �esta Nebesa - Bog Marduk - planeta Dapinou - Jupiter Sedma Nebesa - Bog Ninib - planeta Kajmau - Saturn Ova teorija nebeskog ustrojstva koja je u korenu celokupne astrologije pre svega je mitolo�ka. Grčki istoričar Diodor koji je proučavao sumersku civilizaciju ka�e: Sedam zvezda podređenih Anuu otkriva buduće događaje i tumači ljudima blagonaklone namere Bogova. Prividno kretanje Sunca kroz ekliptiku pokazalo je sumerskim magovima da se ono svakog meseca kreće kroz drugo sazve�đe. Ovo posmatranje je u osnovi Zodijaka podeljenog na dvanaest delova od kojih svaki nosi ime pređenog sazve�đa. Grci koji su sistematizovali sva znanja astrologije su sazve�đima dali druga imena, koja odgovaraju njihovoj mitologiji, ali su mesopotamijski astrolo�ki znaci bez sumnje dosta slični ovim nama poznatim. 1. Kuzarikut (Ovan) je prvi znak Zodijaka koji je prelazna faza jer zvezde iz sazve�đa Ribe i Kit figuriraju u ovom delu Zodijaka. U pravom smislu reči, to je znak poljoprivrede. 2. Te-Te (Bik) predstavlja drugi znak, a prikazan je kao �ivotinja slična biku upregnuta u kočije koje je Boginja I�tar upotrebila da bi pobedila Gilgame�a. 3. Tua-mu ili Mas-Masu (Blizanci) odgovaraju dvojici bo�anske braće Nebou i Marduku koje su Grci nazvali Kastor i Poluks. Dvostruka priroda ovog znaka proizilazi iz borbe između dva brata neprijatelja. 4. Nangaru ili Al-Lul (Rak) je znak koji obiluje simbolizmom, a znači �tipaljka krabe i podseća na Mlad Mesec koji je i vladar ovog znaka. 5. A-ru (Lav) je bio poistovećen sa zvezdom Regulus koja se pojavljuje kada je Sunce jako kao i lav, kralj �ivotinja. 6. �i-ru ili Ki (Devica) čije haldejsko ime znači uvo �ivota je simbol majke u pravom smislu. Ovaj znak predstavlja kult braka. 7. Zibanitu ili Nuru (Vaga) označava ravnote�u između dana i noći kao i između �ivota i smrti. 8. Akrabu (�korpija) predstavlja čoveka zmiju koji je pomogao Tijamat da se odupre napadima Bela stvoritelja. 9. Pabilsag (Strelac) je nastavak predhodnog znaka jer strela koju dr�i je �aoka �korpije. 10. Saku ili Enzu (Jarac) je dosta postojan znak koji je imao tumačenje isto kao i danas. 11. Gu ili Mulugula (Vodolija) znači veliki čovek i predstavlja sazve�đe Gilgame� koje su Grci nazvali Herkules. 12. Nunu ili Zib (Ribe), dvanaesti i poslednji znak Zodijaka, zatvarao je lunarnu godinu, sa umiranjem prirode pre prolećnog uskrsnuća. Nebeska Kraljevstva, koja se spominju u vi�e navrata kroz tekst Nekronomikona, su zapravo Znaci Zodijaka i imaju astrolo�ki karakter. Tako npr. kada se ka�e da Bog Nergal ulazi u Kraljevstvo A-ru, to znači da se planeta Bibou (Mars) kojom vlada Nergal kreće kroz Nebesko kraljevstvo A-ru (Lav), znači, savremenim astrolo�kim jezikom rečeno, Mars u Lavu. Potrebno je jo� pomenuti astrolo�ke odnose (planetarne aspekte) i polja ili kuće u horoskopu. Kada se ka�e: kad �ama� uđe u Kraljevstvo Te Te, a I�tar i Nebo su u zagrljaju u drugom Kraljevstvu udaljeni, to znači da Sunce prolazi znakom Bika, a Venera i Merkur su u konjukciji u Blizancima, itd. Polja ili kuće u horoskopu (dnevni i noćni sati), označavaju se kao Nebeske Palate u Kraljevstvima Svetla i Tame. Primer: kada Marduk uđe u drugu Palatu Kraljevstva Svetla, a Ninib je u Kraljevstvu Akrabu, znači: Jupiter treba da bude u drugom satu, tj. kući horoskopa dok se Saturn nalazi u sazve�đu �korpije, itd. Celokupna filosofija i knji�evnost posvećena simbolima i tumačenju matematičke astronomije u Sumeru je svoj vrhunac dosegla oko 2500. godine pne. Sakupljena je i sređena tek negde oko 1000. godine pne. u delu poznatom kao Enuma Anu Enlil. Ova astrologija vi�e je mundalna i astrometeorolo�ka jer se bavi uglavnom narodom u celini, a pojedinačno samo kraljevima i plemićima. Sudbinom drugih pojedinaca se nije bavila. Prvi razlog proučavanja neba bio je kalendarskog tipa, a u svrhu predviđanja vremenskih prilika kako bi se mogao planirati razvoj poljoprivrede. Enuma Anu Enlil jasno sugeri�e da postoji veza između onog �to se de�ava na nebu i onog �to se de�ava na zemlji. Od V veka pre n.e. sumerski magovi stvaraju liste povoljnih i nepovoljnih dana i meseci sa znamenjima i putanjama Sunca, Meseca i planeta kroz Zodijak, a koji se odnose i na pojedince. Naravno ovde treba jasno podvući razliku između tumačenja pozicija na nebu kao indikatora za proricanje zemaljskih događaja i tumačenja i interpretacije zabele�enih pozicija koje znamo kao horoskopsku ili genetlialogijsku astrologiju. Kad se tačno pojavila horoskopska astrologija u Sumeru ne mo�emo preciznije odrediti jer ne postoje pisani dokumenti koji bi dali uputstvo za takav zaključak. Obično se smatra da ona nastaje u V veku pre n.e. odnosno u vreme njenog prodora u Grčku. Tačno je da se u to vreme stvaraju kontakti između klasične Grčke i Vavilona na �ta nas upućuju mnogi autori tog doba. Demokrit tvrdi da je bio upoznat sa trijadom Sunce (Sin), Mesec (�ama�) i Venera (I�tar): fragment 55A. Međutim, zbog nedostatka pisanih svedočanstava ne mo�emo biti isključivi. Ono �to danas imamo kao astrolo�ki sistem mo�emo biti zahvalni starim Grcima koji su stvorili jedan celokupni astrolo�ki sistem koji je u osnovi dana�nje zapadne astrologije, ali su Gci u većini svojih dela tvrdili da su oni svoja znanja primili od sumerskih magova astrologa i egipatskih sve�tenika astrologa. Prema tome, iako sa precizno�ću ne mo�emo tvrditi, astrologija u celini pa i ona horoskopska u Sumeru je nastala mnogo ranije nego �to se to misli. Ovo tvrđenje je proisteklo kao zaključak iz sagledavanja čitavog zadivljujućeg opusa matematičke astronomije iz ovog perioda za čiju preciznost i detaljnost ne mo�emo tvrditi da je plod slučajnosti. Ona je, o tome smo već govorili u poglavlju Zemlja Senarska, mogla nastati samo kao nasleđe jedne mnogo starije i razvijenije civilizacije.
Kada se povede rasprava o Nekronomikonu, izdvaja se nekolioko tokova misli. Jedna grupacija ljudi, najveća grupacija, sledi tok nezainteresovanosti za temu i o tome nema �ta da ka�e, niti �eli i�ta da čuje. Druga grupacija su ljubitelji horor tematike, bez obzira na koji način ona bila pisana. Oni već imaju �ta da ka�u i �ele da čuju. Ovde je tok misli usmeren, uglavnom na delo H.F. Lavkrafta, za koje se zna da je u dobroj meri izmi�ljeno delo. Lavkraftov Nekronomikon predstavlja vrhunac njegovog knji�evnog opusa, mada se ne mo�e zanemariti njegovo poznavanje istorije starih mesopotamskih civilizacija, od Sumera, preko Asirije i Akada do Vavilona, kao i srednjevekovnih magijskih rukopisa i grimoara. Ovaj tok misli, iznedrio je dva pravca odnosa prema Nekronomikonu. Lavkraftov Ktulu mitos dobio je nebrojene obo�avaoce, sladostrasnike horor �anra za koje je Nekronomikon remek delo horora i to je jedan pravac. Drugi se odnosi na magijske praktikante, uglavnom slabo upućene i najče�će pod dejstvom raznih narkotika i alkohola, mlade buntovnike �eljne sveta tame i zadovoljenja sopstvenih nagona. Treća grupacija sledi tok misli osude kroz poistovećivanje sa Satanizmom. A Satanizam je sve �to nije od Hrista dato. Ovde jedan tok misli osuđuje, napada, kamenuje i spaljuje drugi tok misli. Ovde nema slobodnog razuma, niti slobodne volje. Ovde nema čak ni slobode, ni volje, ni prava, niti misli ima, jer je pravo jedno, volja jedna, sloboda jedna, sloboda u Hristu, sloboda, volja i pravo izbora između Boga i Đavola, između Hrista i Satane. Ovo je jedino pravo, jedina volja i jedina sloboda koja je data, a izbora je tako mnogo. Slično je kod svakog religioznog toka misli, da ne sledimo opis svakog ponaosob. Četvrta grupacija su pobornici magije, ali u smislu �ive magije koja zahteva jedan drugačiji, ne samo pristup, već i način �ivota. Kod ovih pobornika Nekronomikona tok misli je usmeren na �ivot, na delo. Ovde teorija nije va�na. Nije bitno ko je �ta napisao, odakle potiče to �to je napisano, koliko je staro ili autentično, jer su sve ovo pitanja za teoretičare. Va�no je samo da li "radi", rečeno �argonski. Teorija je mrtva. Delo je �ivo. �iva Magija ili Magija �ivota je �ivot malobrojnih koji slede ovaj tok misli. Njih je bilo kroz istoriju, ali nije mesto za priču o njima. Pomenuću samo Kroulija, svima koji o magiji znaju ne�to, poznatog okultiste XX veka. Uspeo je u svojim sinkretističkim sintezama da dođe do Magijskih ključeva. Uspeo je da prođe kroz mnoge Kapije Bezdana. Iza jedne, poslednje na kojoj je bio, zaustavio se i razum izgubio. Nije imao snage da ponese taj besomučan jaram Drevne Sile na svojim plećima. Zatvorio je Kapiju. Zatvorio je i ključ u parabolama koje je posle toga pisao. Većinu dela potpisanih njegovim imenom, napisali su ili preradili i objavili njegovi učenici i nastavljači, ali ključ im nije dao. Ostao je skriven i tako treba. Njegov rad nisu razumeli. Ostavio je iza sebe Knjigu Zakona, koju je dobio od jednog entiteta, jedne od emanacija, jednog od Drevnih Bogova, iza Kapije gde spava. U�av�i u Njegov San, sanjao je s Njim. I San nije podneo. I zavr�io je tu�no i jadno. Svaka mudrost ima za cilj da re�i tajnu čoveka, koji je krajnji rezultat evolucije svetova. Ova tajna sadr�i u sebi zagonetku sveta, po�to je čovek tek siću�ni univerzum, mikrokosmos i neznatna sinteza velikog univerzuma ili makrokosmosa. Oboje se temelje na istim principima, jedno i drugo su izraz Nevidljivog Tvorca, koji se ogleda u svojim delima Vrhovnog Duha kojeg nazivamo Bog. I makrokosmos i mikrokosmos, ma kako različiti bili, skladno se dopunjuju.
|
|
Sva prava rezervisana Copyright � 2012 by Alexandar Thorn Poslednje izmene: 23-01-2013 03:53 |
Egiptolozi
veruju da je egipatska civilizacija nastala oko 3000 godina pre nove ere,
oko 500 godina pre nego �to su velike piramide bile sagrađene. Pre toga,
tvrde, zemlja je bila naseljena lutalicama iz kamenog doba. Prema ovakvoj
konstataciji moramo biti maksimalno skeptični. Istoričari smatraju da se
Egipat pojavio direktno iz kamenog doba. Iznenada i tek tako oni su mogli da
sagrade ovakve spomenike!? Teorija da su ovo samo grobovi mrtvih faraona
nema nikakvog smisla. Uprkos stotinama godina istra�ivanja naučnici nisu
dali odgovore na mnoga značajna pitanja. Piramide u Gizi ne liče ni na jednu
drugu izgrađenu piramidu, kako se smatra, pre i posle njih. Njihove
�predhodnice� iz III dinastije su samo gomile naslaganih cigala, a njihove
�naslednice� iz V dinastije su gomile kr�a. Sve ostale piramide ne liče ni
na �ta. Piramide inače nisu uop�te popularne među egiptolozima. Oni smatraju
da su spekulacije o njima, posebno o tri najveće u Gizi, oti�le predaleko.
Piramide su mnogobrojne i ima ih oko 100. Problem je u tome �to su privukle
mnogo �arlatana i kvazi naučnika. Velike piramide u Gizi imaju čudnu moć
kojom deluju na ljude. One uspevaju da uni�te zdrav razum. Ako prihvatimo
ideju da su one ipak bile samo grobovi, za�to su onda Egipćani bili
opsednuti njihovim dimenzijama i orijentacijom?
Postoji jedna misterija
koja je otkrivena u kraljevskoj komori, a za koju istra�ivači tvrde da nije
adekvatno re�ena. Iz te komore izgrađen je sistem kanala i to sa velikom
precizno�ću. Egiptolozi misle da je to ventilacioni sistem ali to nije
moguće jer su otvori suvi�e
Od
brojnih dela koje je napisao, za pitanje Atlantide značaj imaju samo dva,
Timaj i Kritija. Zna se da ih je napisao pod starost, a to znači nakon
boravka u Egiptu. Prema pisanju u Timaju, nekada davno iza Gibraltara u
okeanu le�alo je veliko kopno koje je po dimenzijama bilo veće od Afrike i
Azije zajedno. Bilo je posvećeno Bogu Posejdonu. Prvi i ujedno njegov
najmoćniji kralj bio je Atlant. U toj zemlji zvanoj Atlantida, postojala je
visoka kultura, moć i bogatstvo. Glavni grad je imao brojne rasko�ne palate,
hramove, �iroke ulice, kanale i u njemu je vladalo pravo blagostanje.
Atlantida je bila izuzetno plodna, imala je prijatnu klimu i obilovala je
raznim metalima među kojima se posebno izdvajao jedan koji se zvao arikalk.
Na ostrvu su postojale reke i dva čuvena velika izvora, jedan sa toplom, a
jedan sa hladnom vodom. Od �ivotinjskog carstva najbrojniji su bili slonovi.
Vladari Atlantide su u�ivali veliku moć i gospodarili okolnim morima i
ostrvima, Vladali su i većim delom Evrope i Afrike. Velika katastrofa se
desila iznenada. Dogodili su se veliki potresi i ceo kontinent je progutao
okean. Od tada je more izvan Gibraltara dugo bilo neprohodno za plovidbu
zbog plićaka i mulja, �to je u stvari predstavljalo ostatke kontinenta. Do
katastrofe je do�lo 9.000 godina pre Solonovog vremena �to preračunato jeste
9.560. godina pre n. e. O tome Platon u Timaju ka�e:
Kada je Solon putovao u Egipat, gde ga je odvela velika �elja
da upozna tu drevnu zemlju i njenu kulturu, put ga je odveo u grad
Dr
Hans Ludendorf je proučavao astronomske natpise u hramu Sunca kod Palenke.
Na ovom reljefu koji potiče iz V veka nove ere nalazi se najraniji datum, a
to je 1.096.136 dana pre jednog okruglog broja, a koji su Maje pisale
9.10.10.0.0. Sideralna godina, po savremenim proračunima ima 365,25636 dana,
a 3.001 sideralna godina sadr�i 1.096.136,3 dana �to znači da je samo tri
deseta dela dana pravljena gre�ka na svakih 3.001 godinu. Pitanje je: za�to
su Maje izabrale ba� 3.001, a ne 3.000 godina? To nije slučajno, a evo i
za�to: taj interval je jednak 2.748 sinodičkih obrtaja Jupitera. U jednom
drugom hramu, hramu Krsta, takođe kod Palenke imamo jedan novi datum.
Interval između ovog datuma i najstarijeg iznosi 1.380.070 dana, a to je
pribli�no jednako sinodičkim obrtajima Marsa. 3.803 sideralne godine imaju
1.380.069,9 dana, a 1.781 sinodički obrtaj Marsa iznosi 1.380.066.
Odstupanje za četiri dana je razumljivo s obzirom na ekscentričnost putanje
Marsa. Datum 9.10.10.0.0. pretvoren u Gregorijanski kalendar jeste 5.
februar 383. godine pre n. e. Tog dana je Sunce stajalo tačno između zvezda
Antares a Scorpio i Aldebarana a Taurus. 
Poreklo i stara
istorija sumerske civilizacije jo� su slabo poznati.
Prvi sumerski
tekstovi odra�avaju klasifikacijski i sistematizacijski rad koji su
obavljali sve�tenici. Na samom početku je trijada Velikih Bogova, koju prati
trijada planetarnih Bogova. Osim toga, raspola�emo dugačkim listama
bo�anstava svih vrsta o kojima najče�će ne znamo ni�ta osim imena. U
praskozorju svoje istorije, sumerska religija se pokazala kao već
stara. Naravno, tekstovi koji su do sada otkriveni fragmentarni su i njihovo
je tumačenje izuzetno te�ko. Ipak, čak i na osnovu tih delimičnih
obave�tenja, uviđamo da su neke religiozne tradicije upravo gubile svoja
prvobitna značenja. Taj isti proces otkrivamo i kada je reč o trijadi
Velikih Bogova koji sačinjavaju Anu, Enlil i Enki. Kao �to to pokazuje
njegovo ime (an -
nebo), prvi Bog je Nebeski. On bi trebalo da bude suvereni Bog bez premca,
najznačajniji u panteonu, ali već Anu predstavlja sindrom onoga �to bi bilo
deus otiosus (ravnodu�ni Bog). Aktivniji i aktuelniji su Enlil, Bog
atmosfere (prostor između neba i zemlje) koji je nazivan takođe i Veliko
Brdo, i Enki, Gospodar Zemlje, Bog �temelja�, za koga se pogre�no smatralo
da je Bog Vode po�to se, prema sumerskom shvatanju, smatralo da Zemlja sedi
na Okeanu.
Neki tekstovi podsećaju
na savr�enstvo i bla�enstvo početaka:
stari dani kada je svaka stvar bila stvorena savr�ena...
(Ep o
Gilgame�u). Ipak, izgleda da je pravi Raj bio Dilmun, zemlja u kojoj
nisu postojale ni bolest ni smrt. Tamo nijedan lav ne ubija, nijedan vuk
ne odnosi jagnje... Niko bolesnih očiju ne ponavlja, bole me oči... Nijedan
noćni čuvar ne obilazi svoj okrug... Ipak, to je savr�enstvo u stvari
predstavljalo zastoj. Bog Enki, Gospodar Dilmuna, uspavao se pored svoje
supruge, jo� device, kao �to je i sama zemlja bila devica. Probudiv�i se,
Enki se sjedinio sa Boginjom Ningursag, zatim sa ćerkom koju će ona roditi,
i najzad, sa ćerkom te kćeri, jer reč je o teogoniji koja se mora ispuniti u
toj rajskoj zemlji. Ali zbog jedne, na prvi pogled, beznačajne neprilike
dolazi do prve bo�anske drame. Bog jede neke biljke koje su upravo bile
stvorene, međutim, trebalo je da on odredi njihovu sudbinu, odnosno da
odredi njihov način postojanja i njihovu funkciju. Uvređena ovim nerazumnim
činom Ningursag izjavljuje da neće vi�e gledati Enkija pogledom �ivota sve
dok on ne umre. I stvarno, nepoznata zla muče Boga, a Njegovo postepeno
slabljenje najavljuje blisku smrt. Najzad, Njegova ga supruga ipak izleči. 
Svi ovi motivi su u
ranim varijantama potvrđeni gotovo u celom svetu. Prema dvema sumerskim
verzijama, prvobitni čovek je na neki način delio Bo�ansku Supstancu:
�ivotvorni Enkijev Dah, ili Krv Bogova Lagma. To znači da nije postojala
nepremostiva razlika između oblika Bo�anskog postojanja i ljudske
uslovljenosti. Tačno je da je čovek bio stvoren da slu�i Bogovima koje je,
pre svega, trebalo hraniti i oblačiti. Kult se shvatao kao slu�enje
Bogovima. Ipak, ako ljudi i jesu sluge Bogova, oni nisu Njihovi robovi.
Prino�enje �rtve sastoji se pre svega iz ponuda i iskazivanja po�tovanja.
�to se tiče velikih zajedničkih gradskih praznika, odnosno, proslava povodom
Nove godine ili podizanja nekog hrama, oni imaju kosmolo�ku strukturu.
Kosmički poredak je
neprekidno ugro�en, najpre od strane Velike Zmije koja preti da svet vrati u
stanje Haosa, a potom ljudskim zločinima, krivicama i sagre�enjima, koje
treba okajati i očistiti pomoću različitih obreda. Ali svet se periodično
obnavija, tj. nanovo stvara (apokatastaza) praznovanjem Til (Nova godina).
Sumersko ime tog praznika znači, snaga koja čini da svet o�ivi (til
znači, �iveti i o�iveti, pa tako bolesnik, (o)�ivi, �to će reći, ozdravi).
Ovo je Zakon Večnog Povratka. Postojanje novogodi�njih, manje-vi�e analognih
mitsko-obrednih scenarija, potvrđeno je u bezbrojnim kulturama. Imaćemo
priliku da odmerimo njihov značaj analizirajući vavilonski praznik Akitu.
Scenario obuhvata hieros gamos između dva Bo�anstva za�titnika grada.
Predstavljaju ih Prvosve�tenik ili sam vladar, koji je dobijao naziv Mu�a
Boginje Inane i otelovljavao Dumuzija i jedna hramska robinja. Taj hieros
gamos (seksualni odnos) je aktualizovao zajednicu Bogova i ljudi. Bo�anska
energija izlivala se neposredno na grad, drugim rečima, na Zemlju i na taj
način je posvećivala i obezbeđivala joj napredak i sreću u godini koja
počinje.
Tema potopa opet se
javlja u Epu o Gilgame�u. Ovo slavno delo, dosta dobro sačuvano, jo� bolje
osvetljava podudarnost sa vavilonskom pričom. Verovatno je reč o veoma
starom zajednič�kom izvoru. Kao �to nam je poznato jo� od kompilacija R.
Andrea, H. Azenera i D�. D�. Frejzera, mit o potopu je skoro univerzalno
rasprostranjen, jer njegovo postojanje je potvrđeno na svim kontinentima,
mada dosta retko u Africi. Izgleda da su neke varijante rezultat njegovog
�irenja, pre svega iz Mesopotamije, a potom iz Indije. Isto je tako moguće
da su ovim mitskim pričama dale povoda jedna ili vi�e diluvijalnih
katastrofa. Izgleda da većina mitova o potopu na neki način sudeluje u
kosmičkom ritmu: stari svet, koji je nastanjivalo gre�no čovečanstvo, potapa
Voda, a malo vremena potom, iz vodenog haosa pomalja se novi svet.
Ta zlokobna sudbina
zbila se onoga dana kada je slavoljubiva Inana odlučila da siđe u Donje
Kraljevstvo (Bezdan) kako bi odatle istisnula svoju stariju sestru
Ere�kigalu. Inana, vladarka Velikog Gornjeg Kraljevstva, podjednako �eli da
vlada i Donjim svetom. Ona uspeva da uđe u Ere�kigalinu palatu ali, kako
prođe kroz koja od Sedmoro vrata, vratar joj postepeno oduzima odelo i
nakit. Inana pred svoju sestru sti�e sasvim naga, to jest li�ena svih svojih
moći.
Ere�kigala upire u nju svoj pogled smrti i njeno telo postaje nepokretno.
Posle tri dana, njen odani prijatelj Nin�ubur, u skladu sa nalozima koje mu
je Inana dala pre svog odlaska, obave�tava Bogove Enlila i Sina. Oni se,
međutim, povlače. U�av�i u Zemlju mrtvih, oblast kojom vladaju nepovredivi
zakoni, Inana je htela da se bavi zabranjenim stvarima, ka�u Oni.
Enlil ipak pronalazi nekakvo re�enje: On stvara dva glasnika i �alje ih u
Donji svet snabdevene hranom i vodom �ivota. Lukavstvom, oni uspevaju
da o�ive le� koji je bioobe�eno neki klin.
Taman kad se Inana spremila da se popne, Sedam sudija Donjeg sveta
(Anunaki) zadr�a�e je govoreći: Ko je, ikada, si�ao u Donji svet i odatle
se vratio bez gubitka? Ako Inana �eli da se iz Donjeg sveta vrati gore, neka
obezbedi zamenika!
Inana se vraća
na zemlju, a prati je gomila Demona Gala. Oni treba da je ponovo
dopreme u Donji svet ukoliko im ne preda u zamenu neko drugo Bo�ansko Biće.
Demoni su najpre poku�ali da se dočepaju Nin�ubura, ali ih Inana sprečava.
Oni zatim svi kreću ka gradovima Umi i Bad-Tibiru. Prestra�ena, Bo�anstva
za�titnici tih gradova bacaju se u pra�inu kraj Inaninih nogu, pa Boginja,
smilovana, odlučuje da tra�i dalje. Najzad, svi dolaze u Ere�. S
iznenađenjem i gnevom Inana otkriva da je Dumuzi, umesto da je oplakuje,
bogato odeven i samozadovoljan seo na Njen presto, reklo bi se, kao jedini
gospodar grada.
Ona ga prostreli jednim okom - okom smrti! Ona mu izgovori jednu reč - reč
beznađa! Ona vrisnu na njega - vriskom osude! Evo ga, reče Demonima, vodite
ga! 
U sumerskoj
verziji iznenađuje psiholo�ko, to jest ljudsko obja�njenje osude Dumuzija:
na izgled, sve se obja�njava Inaninom srd�bom po�to pronađe svoga mu�a kako
u sjaju sedi na Njenom prestolu. To romaneskno obja�njenje po svoj prilici
prikriva jednu jo� stariju ideju: smrt obredna, pa prema tome i povratna,
neizbe�no prati svaki čin stvaranja ili rađanja. Kraljevi i Prvosve�tenici
Sumera, kao i akadski kasnije, otelovljuju Dumuzija u hieros gamos
s Inanom. U tom slučaju, iza priče koju prenosi sumerski tekst, treba
zamisliti misteriju koju utemeljuje Inana s ciljem da se obezbedi ciklus
op�te plodnosti. U Gilgame�ovom prezrivom odgovoru I�tari kada mu ona ponudi
da postane Njen mu�, mo�emo prepoznati aluziju na tu misteriju gde on
podseća I�tar da je upravo Ona naredila godi�nja tugovanja za Tamuza. Ali te
su tugovanke bile obredne: osamnaestog dana meseca tamuza (period znaka Raka
21.juni
S punim pravom nagla�avali
smo činjenicu da je akadska religiozna misao isticala čoveka u prvi plan. Na
kraju krajeva, priča o Gilgame�u postaje egzemplarna; njome se obznanjuje
nestalnost ljudske uslovljenosti, nemogućnost, čak i za samo jednog junaka,
da se stekne besmrtnost. Čovek je stvoren smrtan i stvoren je jedino da bi
slu�io Bogovima. Ova pesimistička antropologija bila je uobličena već u
Enuma Eli�u. Nalazimo je takođe i u drugim va�nim religioznim
tekstovima. Knjiga Razgovor gospodara i sluge deluje kao ishod nihilizma
ote�anog jo� i neurozom: gospodar čak i ne zna �ta �eli. On je opsednut
isprazno�ću svih ljudskih napora:
Popni se na humku
starih ru�evina i pro�etaj uzdu� i popreko. Pogledaj lobanje nekada�njih
ljudi i one iz na�ih dana. Ko je zločinac, a ko ljubazni čovekoljubac?
Na kraju, ističući
čoveka u prvi plan, akadska religiozna misao nagla�ava granice ljudskih
mogućnosti. Pokazuje se da je granica između ljudi i Bogova nepremostiva. Pa
ipak, čovek nije osamljen u sopstvenoj samoći. Pre svega, on učestvuje u
duhov�nom elementu koji se mo�e smatrati Bo�anskim; to je njegov duh, Ilu
(dosl. Bog). Zatim, on se nada da će pomoću obreda i molitvi
zadobiti Bo�ji blagoslov. I najva�nije, on zna da predstavlja deo univerzuma
objedinjenog homologijama: on �ivi u gradu koji predstavlja imago mundi,
čiji hramovi i Zigurati predstavljaju sredi�te sveta i, prema
tome, osiguravaju komunikaciju s Nebom i Bogovima. Vavilon je bio Bab
Ilani, (Kapija Bogova), jer su upravo tu Bogovi silazili
na Zemlju. Mnogi gradovi i svetili�ta dobijali su naziv
veza između Neba i Zemlje. Drugim
rečima, čovek nije �iveo u zatvorenom svetu, odvojenom od Bogova, potpuno
izdvojenom od kosmičkih ritmova. S druge strane, slo�eni sistem
korespondencija Neba i Zemlje istovremeno je omogućavao razumevanje
zemaljskih realiteta i njihov uticaj preko raspektivnih nebeskih
prototipova. Evo jednog primera: po�to je svakoj planeti odgovarao neki
metal ili neka boja, sve �to je bilo obojeno nalazilo se pod uticajem neke
planete. Ali, svaka planeta je pripadala nekom Bogu, koga je, usled same te
činjenice, predstavljao odgovarajući metal. Prema tome, smatralo se da je
čovek pod za�titom nekog Boga ako obredno upotrebljava neki metalni predmet
ili poludragi kamen određene boje. 
Sumersko
pismo se, u ranom periodu svog nastanka, konstantno menjalo. Simbole su
zapisivali na vla�nim glinenim tablicama. U početku smer pisanja simbola na
glinenim tablicama se kretao od vrha ka dnu, da bi se vrlo brzo promenio u
pisanje simbola s leva na desno. Ovo je, takođe, uticalo i na polo�aj
znakova i simbola koji su se urezivali rotirani za 90�. Jo� jedna promena se
desila u ovom ranom periodu razvoja sumerskog jezika, a ona se ticala samog
oblika simbola koji su u početku bili vi�e linearni da bi na kraju dobili
oblik klinastog pisma koje je dugo nakon toga bilo u upotrebi. 
