Arhiva - Istorija 20 - O propasti Atlantide

Stranice

Tekst 20

Zag Kia

Zvezdarijum

Kalendar

Galerija

Multimedia

Psyradio FM

Chat

Linkovi

Alexanthorn

Kontakt

Thornal

Arhiva tekstova Svetog Kraljevstva Magije

Istorija

O propasti Atlantide

Zavedeni ni�im duhovnim bićima i moralno izopačeni, Atlantiđani su svoje visoko tajno znanje okrenuli protiv sebe. Hoćemo li mi, njihovi dekadentni potomci, zbog zloupotrebe svojih daleko primitivnijih otkrića, odoleti zovu jo� te�e propasti?

Autor: dr Josif Korać

Izvor: Treće Oko 1990.

28.07.2012

Kada sudimo o postojanju Atlantide, treba uzeti u obzir tri različita izvora saznanja: spoIja�nje (dokumente, legende i mit) i okultne (iz hronike aka�e). Spolja�nja, istorijska saznanja se, pre svega, zasnivaju na dva Platonova (428 - 347. pre n.e.) dijaloga. Jedan se pripisuje Timaiosu Pitagorejcu iz Lokrisa, u ju�noj Italiji, a drugi Kritijasu Mlađem (496 - 403. pre n.e.). Dijalozi su spojeni u Platonovom delu o dr�avi. Kritijas je bio brat Platonove majke i praunuk Dropidesa, koji je bio srodnik Solona (640 - 559. pre n.e. - dakle umro 131 godinu pre Platonovog rođenja). Svom prijatelju Dropidesu Solon je ostavio bele�ke o Atlantidi koje je doneo iz Egipta 561. pre n.e. Ovaj je pričao da je Solon do�ao do saznanja o Atlantidi iz kazivanja nekog sve�tenika iz čuvenog egipatskog hrama u Saisu. Te Solonove bele�ke su izgubljene, pa je do Kritijasa mlađeg stiglo samo usmeno predanje.

Aristotel (384 - 322. pre n.e.), Platonov učenik, pobijao je istinitost ovog predanja. On je tvrdio da je Platon ovo predanje naveo samo zato da bi bolje ocrtao svoju političku filozofiju. Treba napomenuti da je Platon bio jedan od poslednjih posvećenih u Eleuzijske misterije. Stoga je neverovatno da bi jedno sumnjivo predanje naveo kao istinu.

Postoji jo� jedno svedočanstvo o istinitosti Solonovog izve�taja. Mnogocenjeni novoplatonski filozof Proklus (410 - 485) u svom komentaru o Timaiosu pominje da je Grk Krantor bio u Saisu i tu, u hramu Neitu, video stubove na kojima je hijeroglifima bila ispisana istorija Atlantide - hijeroglife mu je preveo neki sve�tenik. Ono �to je Kranator tamo čuo, potpuno se slagalo sa Platonovom pričom.

Međutim, ti stubovi vi�e ne postoje. Egiptolozi tvrde da na papirusima i na stubovima sačuvanim u hramovima, a ni po zidovima grobova, nema nijedne reči o Atlantidi.

Interesantan je grčki mit o Herkulovom poslednjem podvigu. Njemu je Euristej naredio da donese tri zlatne jabuke koje su čuvale Atlasove kćeri Hesperide. Herkulu nije bilo dozvoljeno da vidi Atlasov vrt, koji se nalazio negde u Atlantiku. Da bi dobio jabuke, morao je da pridr�i nebeski svod dok mu ih Atlas ne donese.
Čudno je da Herkulu, Zevsovom sinu koga je u Hadovo carstvo uveo vesnik bogova Hermes u pratnji moćne boginje Palade, nije bilo dozvoljeno da vidi Atlasov vrt. Iz ovoga bi se moglo zaključiti da je u grčkim misterijama, iz kojih potiče taj mit, tajna o Atlantidi najstro�e čuvana. Verovatno je Platon iz svog posvećenja znao tu tajnu. A da je ne bi odao, poslu�io se predanjem koje je doneo Solon iz egipatskih misterija.

Istorija iz "eterske hronike" ima sasvim drugačiji pristup. Godine 1945. američki vidovnjak Edgar Kejs opisuje da se kontinent Atlantida, 15.600 godina pre n.e., raspao na pet ostrva. Po njemu, na Atlantidi su bile tri velike katastrofe. Poslednja se dogodila 10.000 godina pre n.e, tada je propala i Posejdonija, o kojoj je pisao Platon.

Postavlja se pitanje: kako su Kejs ili Rudolf Stajner (1861 - 1925) mogli znati ne�to o kulturi i čak detaljima propasti Atlantide, dakle o nečemu �to se de�avalo pre 15, 20 i vi�e milenijuma? Isto pitanje, i odgovor, nameću se i kad je reč o drevnim natčulnim saznanjima - najpre o onima koja su sticana u antičkim misterijama.

Antičke misterije su, naime, bile centri okultnog vođstva i �kolovanja. U njima su posvećivani odabrani pojedinci za sve�tenike i učitelje. Sticana je vidovitost - to znači, uzdizala se svest Ijudi na stepen vi�ih, bo�anskih bića, a usvajana znanja i uputstva, dakle, slu�ila su za upravljanje Ijudskim zajednicama i njihovim kulturnim �ivotom. Posvećivani su sticali saznanja o najudaIjenijoj pro�losti, kao i sposobnost predviđanja budućnosti.

Visoko inicirani, posvećeni, mogu dakle sticati natčulna saznanja o vrlo udaljenoj pro�losti i proricati budućnost. Oni ka�u da to čitaju u "hronici aka�e". Aka�a (pojam iz indijske duhovne tradicije - prim. red.) je ono �to se u savremenom okultizmu nazlva "eter" - tačnije, natčulni eter, koji u sebi nosi duhovne oblikotvorne snage. On je nosilac �ivota. On se nalazi i u Ijudskom biću, gde čini tzv. "etersko telo". Po izlasku eterskog tela iz čovekovog fizičkog tela, ovo dolazi odmah pod uticaj razornih snaga materijalnog sveta, koje izazivaju njegovo raspadanje. To etersko telo je ni�i član čovekove du�e - u njega se urezuje čovekovo pamćenje. Posle smrti ono prelazi u "svetski eter" i u njega "unosi" uspomene proteklog �ivota. Svetski eter sadr�i u sebi i misli natčulnih, pa i bo�anskih bića i njihove namere za budućnost Zemlje i čovečanstva. Na osnovu saznanja iz hronike aka�e napisana u sva proročanstva i proročke knjige.

Prema tom istom izvoru saznanja je dakle, i �tajner napisao knjigu "Iz aka�a" hronike kao i poglavlja "Razvoj sveta i čoveka" i "Sada�njost i budućnost razvoja sveta i čovečanstva" u svojoj "Tajnoj nauci u osnovama". U predavanju 1907. saop�tava: Na Atlantidi su �iveli na�i preci... Oni nisu �iveli, kao mi danas, u nekom dru�tvenom poretku, tamo nije bilo zapovesti i zakona, a ni logičnog mi�ljenja ni računanja. Najvi�a duhovna snaga kod njih je bilo pamćenje. Tu je čovek �iveo sa prirodom u jednom čudesnom naizmeničnom delovanju. Doba atlantske kulture predstavIjamo sebi ispravno samo ako znamo da su fizički odnosi na Zemlji bili sasvim drugačiji nego �to su postali kasnije.

Ta kultura je poticala iz tajnih orakula, iz kojih su se posle propasti Atlantide razvile misterije starog veka. Zavođenjima koja su izvr�ila ni�a duhovna bića podlegli su ne samo obični Ijudi, nego i jedan deo posvećenih u znanja orakula... Posledica toga je bila velika pokvarenost. Zlo se �irilo sve vi�e. Snage ra�ćenja i rasplodnjavanja, kada se istrgnu iz svoje prirode i upotrebe, samostalno deluju u vazduhu i vodi. Oslobođene Ijudskim zloupotrebama, one su razvile veliku prirodnu moć. To je dovelo do postepenog propadanja atlantskog kopna kroz vazdu�ne i vodene katastrofe. Atlantsko čovečanstvo se moralo iseliti, ukoliko nije propalo u tim katastrofama. Time je Zemlja dobila novo lice. Na jednoj strani Evropa, Azija i Afrika, a na drugoj Amerika primile su oblik kakav danas imaju. (�tajner: "Tajna nauka"). To je bio kraj velike atlantske kulture!

Takav kraj nam mo�e objasniti za�to su antičke misterije toliko krile znarija o Atlantidi da ih ni "Zevsov sin" nije smeo saznati. One su u svoju mitologiju unele sećanje na bo�anska bića koja su preko orakula poznavale za vreme Atlantide. Ta, bo�anska bića, kod starih Grka nosila su imena Zevs, Apolon, Mars itd, a kod starih Germana - Votan, Tor itd. Međutim, u tim mitovima nema traga o Atlantidi, kao ni kod Hindusa, Sumeraca i Jevreja. Legende o potopu, koje se mogu naći kod svih starih naroda, ne govore da se to dogodilo na Atlantidi. Nastao je diskontinuitet i regresija u kulturnom posleatlantskom periodu, naročito materijalne kulture. Ljudske nemoralne, egoistične prohteve trebalo je za�titi od znanja kojima su raspolagali stanovnici Atlantide. �to dalje od Atlantide! Tim motivima se vodio veliki vođa hristovog sunčanog orakula, Manu, koji je svoju malu grupu učenika odveo daleko na Istok, čak u centralnu Aziju.

Iz ove grupe u toku stoleća izrodila se čitava rasa koju mi danas nazivamo Indoevropljani ili Arijevci. Jedan deo ovog naroda se prvo spustio na indijski potkontinent i tamo osnovao prvu posleatlantsku kulturu, koja je mnogo docnije pretočena u vedsku kulturu. Seobama ponovo na Zapad, spajanjem sa semitskomi rasom, stvorene su druga, treća, četvrta i, na�a, peta kulturna epoha, koja se pro�irila na jednu i drugu stranu Atlantika, a u na�e vreme osvaja i ostale kontinente.

U petoj, na�oj, kulturnoj epohi te�i�te razvoja je stavljeno na prirodne nauke. Ove su i�čačkale saznanja koja su u toku treće, egipatsko-haldejske epohe bile u misterijama čuvana i sačuvana tajna. Zajedno sa tim saznanjima u 19. stoleću je razvijen i formulisan utilitaristički filozofski pravac, po kojem su motiv i svrha čovekove delatnosti: korist i blagostanje pojedinaca i Ijudske zajednice.

Primena ovog "morala" pokazala je svoje rezultate već u 20. stoleću. Narodi u kojima je on razvijen pokazali su da je pojam blagostanja, koje je nazvano "�ivotni standard", beskonačno rastegljiv. Za zadovoljenje neobuzdanih Ijudskih prohteva razvijaju se tehnika i tehnologija koje vode za kratko vreme do iscrpljenja sirovinskih i energetskih resursa na�e planete. Sem toga, u tom tzv. "blagostanju" u�iva samo jedna petina stanovni�tva na Zemlji. Kako će razviti isti �ivotni standard ostale četiri petine stanovni�tva, koje te�e da se izjednače sa "najrazvijenijima"?

Gomilanje razornih tendencija dostiglo je stanje non plus ultra. Uzroci propasti Atlantide su prema njima sitnica. Skrivanje tih tajni vi�e nema smisla. Posleatlantska kulturna epoha se vi�e ne mo�e čuvati skrivanjem tih tajni. Uzroci nove kataklizme su pribli�no isti: to je pre svega znanje i vladanje prirodnim silama za koje Ijudi nisu moralno zreli da ih koriste. Otkrivanje istine o Atlantidi i njenoj kulturi, naročito otkrivanje tajni o uzrocima njene propasti, mo�e samo, kao opomena, doprineti odlaganju, a mo�da i otklanjanju katastrofalnog kraja na�e kulturne epohe.

Vrh strane >>>