Arhiva tekstova - Istorija 5 - Detinjstvo čovečanstva

Stranice

Tekst 5

Zag Kia

Zvezdarijum

Kalendar

Galerija

Multimedia

Psyradio FM

Chat

Linkovi

Alexanthorn

Kontakt

Thornal

Arhiva tekstova Svetog Kraljevstva Magije

Istorija

Detinjstvo čovečanstva

Autor: Vojin Matić

Izvor: DANAS

10.10.2010

Ukazujući na karakteristične otpore prema novim otkrićima i saznanjima u okviru napretka naučne misli, Vojin Matić (1911-1999) u knjizi „Detinjstvo čovečanstva“ (Slu�beni glasnik), po kojoj je napisan ovaj tekst, aktualizuje pitanja mitske pro�losti, budući da se mnogi odgovori ne odnose isključivo na arhaičnu i tradicionalnu kulturu već i na savremenu civilizacijsku epohu. Dru�tvo i pojedinci su se, kao �to je poznato, oduvek poznatim mehanizmima tvrdokorno branili od prodora i uticaja novih istina, koje su dovodile u pitanje dotada�nja shvatanja i va�eće predstave. Zato je recepcija novih saznanja uvek vezana za savladavanje i prevazila�enje izvesnih otpora i strahova.

Zagonetno, stra�no i voljeno biće

U na�im narodnim pripovetkama baba je vrlo zagonetna. Ponekad podseća na ve�ticu koja ima kočeve pred kućom i na njih nabija glavu svakog ko ne ispuni njene uslove, pa je, očigledno, srodna boginji smrti.

U tim krajevima, prema drevnom verovanju �ivela je mitska baba: Babin Kuk kod Dubrovnika

Ponekad hoće heroja za zeta, a to nas navodi na pomisao da se radi o matrilinearnom nasleđivanju, �to susrećemo, s pojavom svetog kralja, na prelasku iz matrijarhata u patrijarhat, a ponekad, osim podataka da baba daje izvesna uputstva heroju i da ga često svojim savetima ili magijama sprečava da dođe do svoga cilja, o njoj ne znamo ni�ta.

Problem babe u na�em narodnom predanju rasvetlio je Milan Budimir, koji njeno ime izvodi iz imena Ke-baba, koje jo� i danas �ivi u krabi Kumbavi, u Dalmaciji. Ke-baba je ime frigijske boginje Kibele, Velike majke, boginje planinskih vrhova, koja svoje ljubavnike, svete kraljeve, ubija posle ljubavnog čina. U Bosni se veruje da u svakoj većoj pećini �ivi divlja baba. Ogroman je broj toponima vezanih za naziv baba, među njima i Babin Kuk kod Dubrovnika, pa se mo�e zaključiti da je u tim krajevima, prema drevnom verovanju, �ivela mitska baba. Baba je, u stvari, neka vrsta mitske ljubavnice, koja se, verovatno zbog osude vrad�bina vezanih za babu, početkom hri�ćanstva pretvorila u staricu.

Ime Kibele potiče od jezičkih elemenata ku (m) b/p – (a), �to znači duplja, put, pećina, �upljina u steni, grob, a od njih je nastala i reč baba. Istog korena, u pro�irenom smislu, reč se upotrebljava za �upljinu – matericu, pa nas to dovodi do na�ih babinja, koje postaju naslednice kao babice i kao demoni koji ugro�avaju �ivot majke i novorođenog deteta. One su velike, stra�ne, smrtonosne, ali i zavodljivo lepe, nerođene. Kod Hetita se pojavljuju na kočijama s upregnutim lavovima i drugim zverima, i srodne su vavilonskoj Lili sa sovama, koja isto tako ugro�ava porodilje i novorođenu decu. U nekim na�im pesmama pretvara se u lepu i mladu �enu kad je momak poljubi.

Mnoga matrijarhalna bo�anstva se pri prelasku u patrijarhat, a naročito u hri�ćanstvo, pretvaraju od lepih i zavodljivih, ali i stra�nih i opasnih boginja u raznovrsne đavole, pri čemu kao da do�ivljavaju svoju regresiju u teriomorfne, često kompozitne �ivotinje, ili samo primaju pone�to od njih, obično neki detalj koji izaziva gađenje, kao �to su �ivotinjske noge ili kopita, rogovi, dlake, kand�e i zubi, naročito očnjaci. �ivotinjski atributi su sačuvani iz najranijih totemističkih vremena i, prema verovanju kasnijeg doba, obično su prikriveni i pojavljuju se samo kad demoni poka�u „svoje pravo lice“, �to odgovara pojavama jarke svetlosti vezane za pozitivna bo�anstva. Kao �to pozitivna bo�anstva često �ire miris ili neki drugi prijatan kvalitet, tako bo�anstva pretvorena u đavole stvaraju smrad, zavijaju i urliču.

Matrijarhalna bo�anstva u patrijarhatu postaju pali anđeli, i iz njih se, mislim, u herojskom razdoblju razvio i zmaj, koji menja pol kao i mnogi bogovi pri prelasku u patrijarhat, i sada, u edipalnom trouglu, počinje da napada i ubija prete�no mu�karce. Zmaj je nasledio babu i po tome �to �ivi u istim jamama, pod zemljom, u podrumima ili nekoj sličnoj prostoriji, i često je okru�en, kao u priči „A�daja i carev sin“, kosturima ubijenih.

Ve�tica iz dečjih priča

Odnos prema agresivnoj boginji smrti odgovara dana�njem odnosu deteta prema agresivnoj majci. I dete se mora, da bi moglo podneti majčinu agresivnost, identifikovati s njom kao agresorom.

U nekim religijama matrijarhata ve�tica je shvatana kao dvopolno biće

Na taj način se majka u fantazmu do�ivljava kao falusna majka, pa su za nju karakteristični agresivni falusni simboli, kao �to su rogovi (otud Babaroga), zubi, veliki nos ili jahanje na opkoračenoj metli. Baba se na taj način postepeno degeneri�e u ve�ticu iz dečjih priča. U nekim religijama matrijarhata, međutim, ona je shvatana kao dvopolno biće, pa se s oznakama oba pola pojavljuje od preistorijskih vremena, kao u helenskom mitu Apolon iz Dupljaje, ili Dofana.
Kibela se bavi magijom, �to nam daje ključ za re�enje problema uloge babe u na�im narodnim pripovetkama. Ona je, osim toga, i za�titnica grobova i zveri.

Boginja majka se u raznim jezicima rane istorijske Anadolije naziva i Ma, Amma i Nana, �to odgovara i na�em nazivu za staramajku, to jest baku. Srećemo je ponovo dosta izmenjenu, lepu i stra�nu, u nordijskim srednjovekovnim pesmama, u sagama, kao Brunhildu u pesmi o Nibelunzima. Kao i na�a baba, Brunhilda tra�i glave heroja koji se takmiče za njenu ruku, i ako je ne pobede, ona ih ubija. Samo, u germanskom mitu je jo� mlada i lepa, okru�ena tvrđavom čije zidove kiti glavama svojih prosaca. Na�e babe već su stare i ru�ne, ali se motiv prosidbe, iako prikriveno, ipak javlja, �to znači da na� pripovedač, �iveći u jednom hristijanizovanom svetu, vi�e nije logički uspevao da joj povrati mladost i lepotu. U pripoveci „Carev sin i devet paunica“, baba poku�ava da o�eni carevog sina svojom kćerkom. I matrijarhalno takmičenje za svetoga kralja sačuvano je i kod nas, kao i kod Germana. Na� carev sin slu�i babu i čini tri podviga, ali ne vi�e da bi se, kao u indoevropskom uzoru, o�enio njome, nego da bi do�ao do čarobnog, vilovitog konja. U nordijskom predanju i u pesmi o Nibelunzima sačuvan je i motiv takmičenja sa samom devojkom – poznat i u Mahabharati, a i kod nas u pripoveci „Devojka br�a od konja“. Taj način sklapanja braka naziva se u indijskim izvorima svajamvara.

Sigfrid ili Sigurd iz nordijskog predanja takmiči se tri puta, kao i na�i heroji u narodnim pesmama i pripovetkama. I on, kao na� carević iz priče „Carev sin i devet paunica“, dolazi do vilovitog konja, kojega samo on mo�e jahati. Razlika je u tome �to na� carev sin pobeđuje lukavstvom uz pomoć izvesnih �ivotinja, dok u jednoj verziji nordijskog mita Sigfrid siluje Brunhildu, razvaljuje vrata konju�nice i odvodi kobilu. Groteskna figura, kakva se u germanskom predanju javlja razvaljivanjem vrata, očigledno je simbol za silovanje, koje se u kasnijim verzijama izgubilo. Ono se, ipak, susreće i u kasnijim predanjima, i pesnik nam to simbolički saop�tava pričom o uzimanju pojasa i prstena, �to devojci oduzima njenu d�inovsku moć i stvara okosnicu oko koje se razvijaju dalji sukobi u drami. Prikriveno silovanje dolazi do izraza u helenskim mitovima, u kojima predstavlja, prema Grevsu, preuzimanje bo�anske vlasti od strane mu�karaca.

Kad devojka "bira samu sebe"

Recimo, kod nas carev sin čuva kobilu i �drebe: kobila se triput pretvara u druge �ivotinje da bi pobegla, a baba do�la do njegove glave. Uz pomoć tri �ivotinje koje je ranije spasao, on uvek otkrije skrovi�te kobile i �drebeta, i tako najzad izbegne smrt koja mu preti od babe i dobije zmajevitog konja, s kojim će oteti svoju devojku od zmaja.

Otmica devojke se kao motiv provlači kroz mitove, običaje i umetnička dela: prizor iz opere „Otmica iz saraja“ Volfganga Amadeusa Mocarta

Germanska uspomena na silovanje sve�tenice Velike majke i otimanje njene svete �ivotinje nastavak je mlađe varijante mita u kojoj se nevesta zadobija takmičenjem: ovo je slično nasilju koje izvodi takmac za svetog kralja time �to zauzdava divlje bikove, za razliku od starijih matrijarhalnih vremena, kada je sve�tenica Velike majke odmalena gajila svete �ivotinje i učila ih obrednim igrama. Nasilno zauzdavanje, prezanje i jahanje je patrijarhalna varijanta obredne igre sa �ivotinjama.

Otmica sve�tenice i otmica njene svete �ivotinje prvobitno su u obrednim razmenama rodovskih zajednica bile povezane, a tek kasnije je, u zavisnosti od razvoja zakona egzogamije, do�lo do modifikacije i odvajanja ta dva elementa obrednog odnosa sa saradničkim rodom. Dimezil smatra da je svajamvara svadbeni običaj vezan za ratničku kastu u klasičnoj Indiji. Običaj u sebe uključuje otmicu i jednu specijalnu vrstu takmičenja, o čemu govori i ime ove svadbe, u kojoj devojka „bira samu sebe“ na taj način �to okači izabranom mladiću venac o rame. Simbolika venca ponavlja se u drastičnom obliku kao otimanje prstena, iako njega u starim nordijskim predanjima Brunhilda poklanja, a Zigfrid je kasnije izneverava, slično helenskim herojima Jasonu i Teseju. Obojica ostavljaju devojke koje su im pomagale u izvr�enju zadatka, a slično i na� Kraljević Marko ubija kćerku Arap-age, koja ga je spasla tamnice. Indoevropske svadbe, u kojima grabljenjem neveste ili svete �ivotinje dolazi do obrednog sukoba, ili njihov ostatak u vidu običaja i shvatanja da svadba obećava veći berićet ukoliko je krvavija, Ju�ni Sloveni su naročito po�tovali, negovali i umetnički obrađivali, tako da se tokom vremena iz njih razvio dramski sukob s naknadnim osećanjem krivice i moralnim dilemama.

U pesmi „�enidba Maksima Crnojevića“, kao i u klasičnim germanskim i helenskim spevovima koji počinju otimanjem devojke, raptusom, dolazi do sukoba dveju suprotnih strana i borbe do istrebljenja. Sukob Helena u Trojanskom ratu, kao i Burgunđana i Huna, zavr�ava se pogibijom i jedne i druge strane. Ali, dok je u Germana i Helena nevesta jo� mlada i privlačna naslednica Velike majke, u ju�noslovenskim predanjima ona je postala stara i ru�na čarobnica, pa se grabljenje prenosi na lepu i mladu devojku, a baba postaje uzgredna ličnost, samo jedna epizoda u tra�enju. I u Helena i Germana otimanje devojke tokom vremena prestaje biti centralni motiv, ali i dalje ima značajnu ulogu u razvoju radnje.

Majke bogova i boginje smrti

Treba imati na umu da su različite elaboracije fantazma ranog edipalnog sukoba karakteristične za pojedine narode i time se sve vi�e izdvajaju razne tradicije specifične za određeni narod.

Ambivalentni stav prema boginji Velikoj majci odredio je čitav niz obreda u okviru pojedinih rodova

Tako se postepeno gubi utisak srodnosti. Iako su pojedini delovi često u dlaku isti, a neki toliko srodni da ih mnogi naučnici podvlače, te�ko ih je izdvojiti iz konteksta celokupne legende, dok je to uobičajen način u okviru psihoanalitičke interpretacije snova.

�ena, bez obzira na svoje godine, koja se brinula o smoku, u Hercegovini se zvala baba. U vreme matrijarhata, kada je nastala motička zemljoradnja, i zemljoradničke i stočarske obrede izvodila je sve�tenica �enskog bo�anstva, pa je verovatno da je �ena koja je pripremala mlečne proizvode, prvobitno za �rtvu, bila predak hercegovačke babe. Pretpostavka se potpuno poklapa s činjenicom da su u Hercegovini postojali rodovi čija je sveta �ivotinja bila turica, to jest krava. U drugim rodovima babe su, verovatno, čuvale konje, ponegde zmije – kao �to je pitonka i Erehtejeva majka u Helena – ili neke druge �ivotinje koje su predstavljale otelovljenje totem-predaka. I u nas je poznata majka Zmije-mlado�enje. Sve�tenice, koje su u matrijarhatu gajile a često i dojile totem-�ivotinje, bile su najuva�enije ličnosti, majke bogova, a tokom daljeg razvoja odnosa prema objektima, naročito u analno-sadističkoj fazi, postale su zle boginje smrti, jer su, pored bogova, počele da �rtvuju i same ljude. Njihove obredne funkcije postepeno su neutralizacijom svedene na profana zanimanja, dostupna svima, pa su mu�karci pri prelasku na patrijarhat preuzeli i same obredne radnje, i njihovim ubistvom prekinuli tradiciju ljudskih �rtava. Utroba stra�ne boginje smrti vi�e se nije do�ivljavala kao za�titnica nego kao grob koji u sebi skriva ogromnu magičnu snagu. Postepeno, napretkom suda realnosti, javila se sumnja u ponovno oplođenje posle �rtve, pa i u magičnu moć agresivne utrobe. Ambivalentni stav prema utrobi Velike majke agresivnoga perioda prenosi se s vremenom i na Majku-zemlju, u kojoj se nalaze, s jedne strane, �rtvovani, a s druge, ogromna bogatstva koja treba iskopati i izneti na svetlost dana. Iz majčine utrobe rastu i ljudi i �ivotinje i bilje. Iz njenih �upljina duva blagotvorni vetar, koji je u isto vreme i stra�an i berićetan, kao i Eolovi mehovi u helenskom predanju. Vetar iz mehova, ako se ne zna upravljati njime, prevrće i odnosi grobove, a ako se njime dobro rukuje, poma�e mornarima u plovidbi. U jednoj na�oj priči koju navodi Čajkanović seljaci su zapu�ili rupu u zemlji iz koje je duvao vetar, ali kako posle toga ni�ta nije rodilo, ponovo su morali da je otvore. Očigledno, vetar iz zemlje se do�ivljavao kao da je iz mehova. Prvu bakarnu rudu u matrijarhatu iskopale su �ene, i obrađivale su je pomoću meha za koji se dr�alo da ima magično dejstvo, a alhemičari su ga izjednačavali s matericom. Ambivalentni stav prema boginji Velikoj majci odredio je čitav niz obreda u okviru pojedinih rodova. U njima se produ�avaju stare tradicije, ali prema promenjenom nadzemaljskom biću, stra�noj i lepoj za�titnici koja se nameće svojom agresivno�ću, pa joj se svi pokoravaju, ali koja istovremeno i gubi sve vi�e od svojih libidinoznih projekcija.

Potomak majke-zveri

Neke magijske radnje se pretvaraju u korisne aktivnosti, a druge se postepeno napu�taju bilo zato �to, kako izgleda, nisu mogle uspe�no da se razvijaju, bilo �to su se izgubile u sukobu kultura.

Baba sa zverima izvodi ritualne igre, pomoću njih proriče, čara, �titi svoj narod: Ova simbolika javlja se i u Noći ve�tica

Napu�teno je magijsko kori�ćenje izvesnih �ivotinja, kakve su zmije i krokodili, koje, sem u izvesnim vrlo ograničenim kulturnim sredinama, ne predstavljaju izvor hrane, a vi�e se nisu koristile u te svrhe ni mokraća ni balega krava. I ove �ivotinje su u početku bile totemi, a ti njihovi proizvodi, isto kao i mleko ili vuna, kori�ćeni su kao �rtve ili kao čarobna sredstva, ljubavni napici, lekovi, sredstva za prizivanje duhova i tako dalje. Ti neupotrebljivi produkti ostajali su stolećima u arsenalu sujeverja i zadr�ali se do skora�njeg vremena, pa je, na primer, čak Pelagić u svom Narodnom lekaru, verujući da je posredi narodno iskustvo, preuzeo mokraću i balegu krave kao lek protiv izvesnih oboljenja.

Razni delovi totem-�ivotinja, �ivih ili mrtvih, dugo su imali ulogu u sujevernom proricanju: Sloveni su proricali iz mokraće krava, lopatice jagnjeta, jaca koko�ke. Da li su zmijski rituali, s pripitomljavanjem zmije, nekad doveli – osim do prikazivanja ve�tina igre zmije uz neki instrument – i do nekih korisnih delatnosti, i da li pas, koji se tovio i klao u Meksiku pre dolaska �panaca, nije mogao postati koristan kao i azijska svinja, ostaje otvoreno pitanje; s druge strane, stri�a ovaca, predenje i tkanje vunenog vlakna, spremanje smoka, branje bilja i druge kultne aktivnosti, tokom vremena su postale dostupne svim �enama zajednice, a ne samo sve�tenicama kulta u odgovarajućem rodu. Svete funkcije, dok su jo� bile u sastavu obreda, smele su izvoditi samo sve�tenice, preci na�ih baba koje su čuvale smok. Ostale �ene su samo učestvovale u obredu, identifikujući se s njima u toku njegovog izvođenja. Drugi rodovi, koji nisu imali odgovarajući obred, mogli su do njegovih proizvoda doći samo obrednom razmenom, grabljenjem, obrednom krađom od roda u čijem se obredu gajila ta �ivotinja ili njen produkt pripremao. Tokom vremena, neutralizacijom odnosa prema odgovarajućim zamenama za objekt, grana privrede koja iz obreda proizlazi ili akcija s njim povezana postaje profana delatnost, pristupačna svakom, a od sve�tenika se jo� samo tra�i da izvede obred otvaranja, koji se po pravilu zavr�avao gozbom.

Baba je potomak majke-zveri. Baba sa zverima izvodi ritualne igre, pomoću njih proriče, čara, �titi svoj narod, prede i tka i obavlja niz drugih magijskih radnji: peče posuđe, pretvara mleko u sir i kajmak, izvodi magiju sejanja i roda �itarica i počinje da kopa rude, ali tra�i i �rtve.

Od lunarne ka solarnoj mitologiji

U na�im narodnim pričama ima čitav niz sličnih uloga. Baba se, najverovatnije, krije u Vla�koj Sibili, u div-devojci navrh Čemerna u pripoveci „Međedović“, ali i u dobroj devojčici iz „Zlatorunog ovna“, u tkaljama, prediljama i, naročito, u krčmaricama na�ih narodnih pesama.

Litografi i umetnici trudili su se tokom stoleća da osmisle priče dajući im izvestan etički smisao i estetski oblik

Manja izdiferenciranost raznih baba u na�oj mitologiji i njihovo zajedničko ime, koje krije razne stupnjeve odnosa prema objektima raznih rodova, čine da je baba postala sinonim za ve�ticu, kojim se u narodu obele�ava svaka �ena koja vlada magijskim moćima i, obično, nanosi neko zlo. Te�ko je reći da li je posredi prvobitna nediferenciranost samog tipa Velike majke, iz doba kada se ona tek počela različito nazivati i dobijati razne atribute prema rodovima, ili je reč o nediferenciranom obliku sličnom ve�tici u mnogim evropskim i drugim predanjima.

Međutim, ako uporedimo babe na�ih narodnih pesama i priča sa �enskim figurama, njihovim naslednicama u drugim vrstama narodnog predanja, otkrićemo da i u nas postoje među njima razlike. Razliku odaju �ivotinje za koje se u odgovarajućem predanju vezuju. Postoji jedna baba zlog pogleda, čarobnica vrlo slična na�im babama, a to je gorgona Meduza, iz helenske mitologije. Gorgone su tri sestre, mlađe sestre graja, kojih takođe ima tri, i triju Hesperida. Meduza je majka jednog od malobrojnih helenskih mitskih konja za jahanje, Pegaza, kojeg je rodila u trenutku kada joj je Persej - zlatnim srpom, kako neki tvrde, dobijenim od Hermesa - odsekao glavu. I Meduza je bila lepa, kao i na�e babe, ali se u Ateninom hramu sparila s Posejdonom i posle toga, zbog Atenine kletve, postala rugoba. Njen sin Hrisoar imao je tri glave i �est ruku, a ime mu potiče od reči srp, odnosno naziva za persijski krvavi mač. Meduza je ličnost za koju se misli da je izdvojena iz Atene, koja je u svojoj primitivnoj formi imala karakteristike i jedne i druge boginje. Individualizacijom, Meduza je postala neprijatelj Atene, i zbog toga ova poma�e Perseju. Atena ovim procesom dobija čovečnije crte, iako neki detalji i dalje odaju njenu svirepost; njen �tit, prema nekim mi�ljenjima, napravljen je od Meduzine ko�e, a prema drugima je samo ukra�en njenom odsečenom glavom. Atena je sačuvala ne�to i od Meduzinog stra�nog pogleda, kojim bi svakog ko je vidi skamenila.

Zlatni srp, kojim su druidski sve�tenici ritualno odsecali imelu s hrasta, ukazuje samo na spoljnu sličnost između helenskog mita i keltskog obreda, čija se simbolika mo�e samo nazreti, ali u oba slučaja oblik mača ili srpa ukazuje na mesečev kult, �to potvrđuje i broj tri, odnosno tri mesečeve mene, ispoljen kroz tri lica boginja i navedene tri sestre. Razvojem od lunarne do solarne mitologije i panteona, osnovne mitologeme su pretrpele tolike izmene - a i litografi i umetnici trudili su se tokom stoleća da osmisle priče dajući im izvestan etički smisao i estetski oblik - da je vrlo te�ko poznati i izdvojiti njihovu prvobitnu formu.

Velika majka kao poku�aj matrijarhalnog monoteizma

Potisnute nagonske te�nje, koje su stvorile primitivne mitologeme, prate ih i dalje i stvaraju utisak lepote i mudrosti koje za njih obično vezujemo, i motivi�u nas da ih odgonetnemo.

Boginje su tokom vremena sačuvale toliko zajedničkih odlika: Majka Ranuka ovaploćenje indijske Velike majke

Nesvesni sadr�aji – u početku svesni, a kasnije potisnuti – tokom stoleća su izazivali projekcije onih koji su s njima dolazili u kontakt, pa bilo da se radilo o religiji, umetničkoj tvorevini ili običaju. Ti nesvesni impulsi izazivali su uzbuđenja kojih su se ljudi oslobađali obredom, običajem ili umetničkom sublimacijom, naročito od onog trenutka kada se počelo sumnjati u realnost njihovog postojanja.

Postepena diferencijacija baba, majki totem-zveri, koje su tipične za svaki rod iz koga su potekle, dovodi do njihovih različitih imena, a istovremeno se individualizuju i heroji koji ih grabe, siluju ili ubijaju, i vezuju se za pojedina plemena. Ali, i pored toga, one su sačuvale toliko zajedničkih odlika da je, prema specifičnim delatnostima roda koji je po�tovao neku boginju, moguće nazreti njen prvobitni lik. Tako ima sličnosti u slici i pona�anju boginje Ine i Demetre, ili Demetre i Meduze: sve tri boginje bivaju silovane u obličju kobile i rađaju �drepce.

To bi značilo da je i Velika majka isto tako poku�aj matrijarhalnog monoteizma. U njoj su sjedinjene sve majke-zveri iz ranijeg totemizma, s tendencijom diferencijacije obreda prema rodu, a u okviru međusobnog odnosa rodova u plemenu, u pravcu zemljoradnje, grnčarije, voćarstva, pripitomljavanja goveda, ovaca, konja, �to predstavlja mozaik rodovskih zanimanja.

Bo�anstva donjeg sveta čudno su prepletena. Da li je slovenski bog Vlas zaista samo maskularizovana i antropomorfizovana Velika majka, odnosno jedno od njenih lica u njenom simboličnom dvopolnom, ljubavno-agresivnom biću, koje je i mu�ko i �ensko, koje rađa i hrani, voli i ubija?

Psihoanaliza je odavno otkrila da ve�tice predstavljaju falusnu majku, �to bi značilo da jedinstven odnos prema objektu i sebi sjedinjuje parcijalne odnose prema dobroj i zloj majci. Veza htonskih bo�anstava s podzemnim prostorima vrlo je kompleksna. Sloveni imaju specifičnu mitologemu o podzemlju, koja se znatno razlikuje od helenske. Teorijski, do�ivljaj podzemlja stvorio se kod ljudi kada se svesno Ja počelo ograničavati od nesvesnog Ono, i kada su se nagonske te�nje i fantazmi, koji čine sr� u Ono, počeli do�ivljavati kao opasna i podzemna bića, različita od nekih drugih koja su shvatana kao prijateljska. Tokom razvoja, agresivne projekcije su se sve vi�e odvajale od bo�anstava i do�ivljavale kao posebna bića koja su postepeno potiskivana u nesvesno i donji svet, i tako se pretvarala u htonske bogove. Zbog toga se često de�avalo da su se izvesni bogovi, u ranije vreme po�tovani kao preci i za�titnici nekog roda s vrlo visokim polo�ajem u panteonu, pretvarali u htonska bo�anstva. Verovatno su u tome imali ulogu i politički odnosi među rodovima i plemenima, pri čemu se neko bo�anstvo nametalo ostalima.

Da li je bilo obrednog �rtvovanja dece

Kod Slovena se donji svet, u koji se odlazi posle smrti, zvao Nav, a u na�im pričama se obično javlja kao jama. Kod Rusa na taj poslednji put vodi bog Veles, kao �to kod Helena vodi njegov dvojnik Hermes, koji se u toj ulozi zove Psihopom, dok je kod Inka vodič za podzemni svet Lama.

Bog Veles bio je vodič kroz podzemni svet Slovena

Ponegde smatraju da se u podzemnom svetu ni�ta ne vidi, ali da se kroz njega mo�e stići do kraja sveta, odnosno da je boravak u njemu, �to veruju svi narodi, samo privremen. U narodnom predanju jama se javlja prilikom ubijanja staraca, u čemu se krije verovanje da se �rtvom posti�e besmrtnost i da će �rtvovani vaskrsnuti. Prema jednoj narodnoj priči o ubijanju staraca, car Varon je naredio da se mračna zemlja, da bi vojska mogla da prođe, osvetli kamenjem, a sličan motiv se javlja i u poznatoj priči o Tamnom vilajetu, u kojem vojska u mraku gazi po nekom kamenju ne znajući da je drago kamenje. �rtva dece krije se, kod nas, i u običaju da se ona za vreme babinja čuvaju i danju i noću. Pre obreda, koji odgovara hri�ćanskom kr�tenju, u mnogim krajevima se smatra da su deca ugro�ena od bab�, koje mogu da ih progutaju, ugrabe ili pretvore u ve�ce, �to čini poslednju evoluciju fantazma o agresivnoj majci, boginji smrti. Ona decu pretvara u čaratane, i posle toga ona postaju nemirna, „smucaju se kojekuda“ ili postaju suluda. Nodilo je dao sjajnu analizu materinske agresivnosti u filogenezi i ontogenezi, od konkretnog do simboličnog uni�tenja, kao �to to tek danas znamo u slučajevima dečjih psihoza, kod kojih, usled nemogućnosti da se uspostavi odnos, deca odbijaju da se suoče s realno�ću i oforme svoje Ja, kao �to nam je to pokazala M. Maler.

Te�ko je ustanoviti da li je ba� u Ju�nih Slovena postojalo �rtvovanje dece, u kojoj meri i vidu se ispoljavalo, ili se samo radilo o op�teljudskom fantazmu koji je doveo do obreda kr�tenja. Značajno je, ipak, da u tim obredima dolazi do niza agresivnih ili simboličnih radnji - do potapanja u vodu, obrezivanja, sečenja kose - i da se deca, ranije nečista, tek tada izjednačavaju s ostalim članovima zajednice. Analitički smisao ovakvih obreda inicijacije opisan je i u klasičnoj psihoanalitičkoj literaturi. I pored toga, postoji mogućnost, međutim, da ponegde deca nikad nisu ni �rtvovana, nego se samo verovalo da se nekr�tena deca osmehuju zlom demonu donjeg sveta, pa da ih od njega treba �tititi. Novorođena deca ugro�ena su agresivnim tendencijama majki, i od njih se projekcijom stvara bo�anstvo smrti. Ostatak toga bo�anstva su babinje, od kojih decu jo� i danas �tite. Napretkom medicine, od personalizovane babinje ostao je samo period posle porođaja u kojem porodilja mo�e da podlegne infekcijama.

Baba nije samo krvo�edna

Baba u na�im narodnim pričama, osim krvo�edne funkcije – ona poku�ava da ubije heroja, koji je često „ludo dete“ – ima i dobronamernu informatorsku ulogu, �to ukazuje na postojanje ne samo proročke i magijske projekcije, koje su uglavnom isprepletene, nego i libidinozne.

Babe između zanosne i svemoćne boginje matrijarhata i bezazlene �ene: Keltska boginja Danu

Srodne kvalitete, �to otkriva ambivalentan odnos prema njima, imaju i vile; iako vile, tokom vremena, sve vi�e dobijaju uzvi�ene funkcije, a babe i ve�tice se sve izrazitije menjaju u zla podzemna bića, vrlo je verovatno da su sve one nastale od matrijarhalnih bo�anstava iz sadističke epohe odnosa. I pored toga odvajanja, prema oba nadzemaljska bića, dok postoje u verovanju, zadr�ava se bar trunka ljubavi ili po�tovanja, odnosno izvestan strah koji prati sve �to se do�ivljava kao nadzemaljsko. I jedne i druge prorokuju i pevaju. M. Fla�ar je pokazao da se u antici smatralo da su prorokovanje i poezija blisko srodni. Polo�aj babe između zanosne i svemoćne boginje matrijarhata i bezazlene �ene na koju se heroj namerio u na�oj narodnoj pripoveci i koja mu daje informacije, govori da je ona i u patrijarhatu, koji je uzurpirao njenu svemoć, pored funkcije čaranja, imala i moć proricanja.

Među pričama o jamama mo�da je najneobičnija ona o seljaku koji je, tra�eći svoju svinju �to je zalutala u pećinu, na kraju stigao negde gde je dan kada je na zemlji noć. Ako obuhvatimo sve �to smo rekli o jamama kod Ju�nih Slovena, dolazimo do sledeće slike.

Postoje tri sveta, od kojih je jedan iznad, a drugi ispod ovoga na�eg. Donji je čas otvorena pećina, čas je zatvoren vratima, pun je dragog kamenja, koje ponekad svetli i obasjava, a nekad nema ovo svojstvo, ali je ipak dragoceno. U donjem svetu mogu postojati demoni: jame nastanjuju a�daje, a često i njima vrlo slični carevi. Postoji verovanje da u Ninču - jami, u Gatačkom polju, kao i u pećini iz priče „Jovan i divski stare�ina“, ima bezbroj đavola. Jame, ponornice i vrtače Gatačkog polja, po svemu sudeći, imale su izuzetno visok status svetosti, verovatno kao i mesta had�iluka za okolna ju�noslovenska plemena pre pokr�tavanja. Ju�noslovenski fantazam o jami, u stvari projicirani fantazam o �ivotu u utrobi, upoređen sa sličnim mitologemama drugih naroda, relativno je slabo elaboriran i racionalizovan. Fantazam sadr�i, međutim, karakteristične libidinozne i agresivne elemente, kao �to je �rtvovanje dece i staraca, i oni dovode, tokom vremena, do diferencijacije fantazma o utrobi: na jedan – o uzvi�enom raju, zemlji zaslu�nih i heroja, i drugi – o stra�nom paklu, mestu ispa�tanja. Ali, i pored toga, taj op�teslovenski Nav, koji su preneli i razradili Ju�ni Sloveni, ima i dalje crte koje ga čas pribli�avaju Hadu Helena ili Kuru Vavilonjana, čas nekoj vrsti raja za koji su karakteristični dragulji. U hebrejskim spisima o raju, dragulji sijaju na drvetu �ivota, a u �pilji je zakopan Adam kao čuvar raja. U različitim prikazima onoga sveta te�ko je odvojiti teolo�ke spekulacije od izvornih narodnih mitologija sadr�anih u predanju.

Put do prebivali�ta prokletih

Pored jame, prema na�em predanju, raste crnograbić, koji je pocrneo, očigledno, od vetra iz podzemlja, kao �to je i Heraklu, dok je boravio u Hadu, pocrneo venac na čelu.

Indijski bog Jama verovatno je u nekoj vezi s na�im podzemnim �piljama

Izgleda da su i balkanski Sloveni razlikovali prebivali�ta zaslu�nih od prebivali�ta prokletih i da i oni imaju svoj Elizijum, kojem odgovaraju tereni u čijem nazivu postoji reč broć, cveće mrtvih, kao �to su Broćno polje i Brotnica – i svoj Had, odnosno jame u kojima �ive đavoli.

Indijski bog Jama verovatno je u nekoj vezi s na�im podzemnim �piljama. Njegov otac, Vivisvat, bio je najmlađi bog od sedmorice braće, a pravo na �ivot, kao i mnogi heroji, stekao je pod uslovom da se odrekne svoje bo�anske besmrtnosti. Njegov sin Jama već je smrtan čovek. Srodan mu je iranski Jima, koji je od boga dobio zadatak da stvori podzemnu prostoriju i u nju skloni izabrane primerke bo�jeg stvaranja da bi ih sačuvao od stra�ne kosmičke zime. Zbog toga je Jima istovremeno i bog zime. On za svoju pećinu dobija od boga i tačne razmere. Taj srećni vanzemaljski prostor koji spasava od pomora kao Nojev kovčeg u biblijskoj legendi, nije prebivali�te mrtvih nego neki svet u kojem zaslu�ni produ�avaju �ivot. Jimu je kasnije u ovoj ulozi nasledio prorok Zaratustra.

U indijskom i, njemu srodnom, iranskom mitu, koji su najverovatnije ogranci indoevropske prareligije, postoje kombinacije naizgled srodnih mitologema drugih naroda. Očigledna je srodnost između Jame i Jime i njihovog pretka Ut-Napi�tima iz vavilonskog mita, kao i hebrejskog Noja i helenskog Deukaliona, koji spasavaju bo�je stvaranje od neke kataklizme, ali se ni veza Jame s Adamom i rajem ne mo�e zanemariti. Najudaljeniji od svih je helenski Had, u kojem �ive nesrećne seni, �edne krvi �rtve. Razlika između Nojevog broda i Jamine jame potiče iz realne sredine u kojoj se fantazam op�teg pomora uobličio kod ova dva naroda. U zemlji bla�enih ispoljava se fantazam dobre, spasilačke utrobe, a sadistički fantazmi se uobličavaju u predstavu mučili�ta, gde ljude pale i komadaju.

U prilog ovoj tvrdnji najbolje govori mitologema Egipta, u kojoj boginja zveri Sekmete uni�tava ljudski rod komadanjem, �to predstavlja matrijarhalnu, oralno-sadističku verziju mita o potopu, naknadno patrijarhalizovanu. Sličan pomor izazvala je i uvređena Inana u Mesopotamiji. Inana je sve plavila krvlju, a zaustavila se, kao i njena egipatska rođaka, tek kad su je bogovi na prevaru uspavali. Za sve mitove o podzemlju karakteristično je da se oni u najstarijoj verziji odigravaju jo� na povr�ini zemlje, i tek sekundarno dospevaju ispod nje. I bog Starog zaveta jednog trenutka, da bi pokazao ljudima da se potop neće ponoviti, stavlja dugu na nebo, kao �to bogovi u prethri�ćanskim mitovima zaustavljaju razjarene boginje da ne bi uni�tile svet. Zrno istine sadr�ano u tim mitologemama govori o ljudskim �rtvama iz kasnog matrijarhata, koje obustavlja pojava mu�kog heroja i njegovog navodnog oca.

Sasvim postupno, korak po korak, analizom postojećih dokumenata, bićemo jednog dana u mogućnosti da utvrdimo na kojem se nivou nalazio indoevropski mit o podzemnom svetu u zajedničkoj postojbini, kako su se do pojave pismenosti elaborirala stabla pojedinih naroda u njihovim mitologemama i kulturnim kontaktima, kojim putem je nastavljena racionalizacija primitivnih religija, teologije i filosofije. Poznavanje psihologije daje istra�ivanju jednu novu dimenziju. Psihologija ne mo�e otkriti fakta, ali mo�e, kao i filologija, astrologija i istorija, biti koristan putokaz gde ih treba tra�iti.

Jama kao čovekova spasiteljka

U slovenskim predanjima sem Jame, Nava, postoji i fantazam o ljudima u jednom izdvojenom svetu za�tićenom od nekog pomora, a to je korab, brod nalik na Nojev kovčeg.

Velika majka kao majka koja hrani i voli

U narodnim pripovetkama korab spasava izabranika bo�anskog gneva. I u korabu je prvi čovek, a mitologemu mo�emo svesti na primitivni fantazam o gutanju i ponovnom rađanju iz utrobe nemani, koje se u mnogim mitologijama sveta tokom vremena pretvaraju u ve�tačka bića, kakav je div kojeg je ubio Indra ili rodski kolos koji uni�tava sve koji se pribli�e rodu. Razlika ipak postoji. Ve�tačka bića, napravljena rukom majstora, agresivne su nemani, a korab, kao i Nojeva barka ili Jamina jama, predstavlja dobru utrobu, čovekovu spasiteljku.

Ostaci mita o korabu kod Ju�nih Slovena vrlo su oskudni i, pre svega, neracionalizovani, te ne predstavljaju sastavni deo jedne mitske istorije i kosmogonije, mada za tako ne�to, kada se uporede s drugim srodnim mitovima, imaju sve elemente. Te�ko je reći da li su oni i�čupani iz svog konteksta, pa predstavljaju zakr�ljale ostatke prvobitnoga mita, ili nikad nisu ni dostigli jedan vi�i nivo. Ako ih pratimo kroz priče Ju�nih Slovena, moći ćemo da stvorimo celovitu sliku mitolo�kih priča vezanih za njih, ali na definitivan sud ćemo morati jo� da čekamo.

U samom fantazmu od kojeg polazi mitologema o korabu mogućno je zapaziti razvoj od konkretnog prema apstraktnom, ali i obratno: s jedne strane, stvaraju se sve elaboriraniji, racionalniji i moralniji scenariji raja i pakla, nagrade i kazne za zasluge i zgre�enja tokom �ivota, a s druge strane, konkretne sprave i �pilje, koje su nastale iz fantazma, �ive i dalje, postepeno gubeći svoj magični karakter.

Mitologema o podzemnoj jami sadr�ana je u Vukovoj pripoveci „A�daja i carev sin“: ovde se u jami nalazi mno�tvo ljudi koje je a�daja progutala, �to nam ukazuje na najstarije fantazme o gutanju nemani. Carev sin ubija a�daju, otvara jamu i iz nje izlaze svi ljudi, a među njima i njegova starija braća. Priča, kao i tolike druge, sadr�i indoevropski mit o trojici braće – prema Dimezilu, mit karakterističan za Skite – i fantazam o ponovnom rađanju, tako da nas sve ovo vraća na Kibelu, čije ime potiče od materice. Fantazam o �upljini, diferenciran na agresivni i libidinozni, dovodi do mitologeme o inkubaciji, vremenskom sahranjivanju i ponovnom rađanju, i tako se realni svet postepeno odvaja od apstraktnog, s jedne strane, libidinoznog raja, a s druge, agresivnog pakla. U narcističkom stadijumu izvr�eno je podvajanje dobre i zle majke, dobre i zle hrane i iste takve utrobe, ali je ova polarizacija samo osećajna, po�to intelektualne funkcije jo� ne postoje. Ulaskom u objektalni odnos, čovek stvara, prema imagu majke koji projicira, oralno i analno-erotične i sadističke apstrakcije. U ovom periodu ljudi do�ivljuju jedinstvo s imagom majke, pa se Velika majka javlja s ogromnim dojkama, kao majka koja hrani i voli.

Majka koja kastrira i pije krv

U analno-erotičnom periodu javlja se utroba, ogromna i topla, koja greje i hrani i predstavlja idealnu za�titu od svega �to je stra�no u realnosti. U analno-agresivnom periodu, kao produ�etku oralno-sadističkog, nastaje falusna majka sa zubima zveri, koja komada i uni�tava.

Vampirica je samo jedno od obličja velike majke

Kako se koja faza prevazilazi, tako se slike iz ranijeg stadijuma potiskuju i nestaju u primarnom procesu. Ali sve potisnuto, i pored toga, povremeno se vraća ili preti da se povrati u kasnijem stadijumu razvoja, pa probija u vidu slike kako dobre tako i zle majke i �ene, koje se često smenjuju: čas je vampir, pa pije krv i kastrira mu�karce, čas svojim dojkama - sladostrasnim ili punim mleka - izaziva bla�enstvo ili prokletstvo, i doji otrovom. Jednom je kao Bogorodica „�ir�a nebes“ i svojom utrobom, prema pravoslavnoj teologiji, obuhvata sve ljude i predstavlja crkvu, a drugi put sve uni�tava. U religiji, Velika majka ima sve kvalitete istovremeno, i projekcijom - prema uslovima �ivota zajednice, geografskim prilikama, hrani koja joj stoji na raspolaganju - stiče negde, i u jedno vreme, sasvim dobar, a drugde, i u drugo vreme, zao karakter. Elaboracija mo�e, ako je uznapredovala, stvoriti kako praktične institucije, svete kuće i hramove, tako i apstrakcije, ali se raniji fantazmi, od kojih je po�la, trajno zadr�avaju i u svom prvobitnom obliku vraćaju u mitologemama. Zbog toga postoji nekoliko uzastopnih stvaranja i razaranja, nekoliko libidinoznih i agresivnih faza, pa se fantazam o korabu javlja ne samo u vezi s Adamom, ili Nojem, Lotom i mnogim drugim herojima potopa, nego se pojavljuje u jo� primitivnijem obliku borbe između heroja i nemani, kakvu predstavlja mitologema Starog zaveta o Joni, koji je u utrobi kita proveo tri dana. Ista priča ponavlja se i u Novom zavetu, kada Hristos razbije vrata pakla i izvede Adama, kao �to su to svojevremeno učinili i Gilgame�, Herakle ili Orfej, a �to u na�oj narodnoj pripoveci čine Međedović i carev sin.

To povremeno vraćanje potisnutog nije nikad istovetno s prethodnim, i uvek je praćeno novom religijom, novom anga�ovano�ću. Dalja elaboracija odnosa prema objektu uvek dovodi, s jedne strane, do neke vrste vraćanja na staro, potisnuto, a s druge, otvara jedan nov, dugotrajan period sublimacije i sekundarnog procesa, u kojem se prorađuju otpori, javljaju novi uvidi, napreduje sud realnosti, pa čovek savr�enije ovladava prirodnom sredinom i dru�tvom i dolazi do novih teorijskih, naučnih, filosofskih i umetničkih koncepcija.

Naporedo s elaboracijom fantazma inkorporacije, inkubacije i ponovnog rađanja, na primerima jame i balvana kod Ju�nih Slovena poku�ali smo da pratimo razvoj psihičkog aparata čoveka i njegovih aktivnosti.

U ovom radu smo samo uzgred pominjali kultne aktivnosti koje su dovodile do novih praktičnih aktivnosti, dok smo motive iz narodnih predanja, arheologije i etnologije stavljali u prvi plan. Ostaje nam da razmotrimo do kakvih su praktičnih rezultata dovele kultne aktivnosti vezane za fantazme o kojima smo govorili, kao i do kojih su novih tekovina dovele kultne razmene među rodovima srodnih, a mo�da i različitih plemena.

Konjanici kao bogovi i heroji

Topografski odnos događaja u narodnim pripovetkama pokazuje način na koji se heroj od lunarnog, sa svega tri podviga, pretvara u solarnog, s dvanaest podviga.

Zmajeviti konji imaju značajnu ulogu u mnogim slovenskim mitovima

Slovenski i helenski mitovi o otimanju, raptusu, ne razlikuju se samo odnosom prema otetoj devojci, �to je u slovenskom mitu osnovni cilj, nego i vrstom ugrabljene �ivotinje: u Helena su najva�nije krađe goveda, a u Slovena se podvizima kradu ili zaslu�uju konji, koji za njih imaju sasvim drukčiju ulogu. Bogovi-heroji Slovena i Germana su ljuti konjanici. Svetovidovo svetili�te u Retri i Troglavljevo u �ćećinu imalo je belog, odnosno crnog konja kao svetu �ivotinju, koja se osedlana koristila u ritualu i ratnom pohodu, kad je bez jahača i�la s vojskom. Zmajeviti konji imaju značajnu ulogu kako u ruskim skaskama, tako i u na�im pripovetkama i pesmama. U početku, mo�da jo� u praslovensko vreme, Sloveni su konja najverovatnije ritualno krali iz rodova s kojima su sarađivali. To bi značilo da su se Heleni doselili kao stočari sitne stoke i krava, i obredno ih grabili među sobom, ali su u grabljenju kretali i na istočni Mediteran, pa i na udaljeni Kavkaz. Tragovi tih grabljenja ostali su nam u mitu koji je, verovatno, evoluirao naporedo s obredima, ali se nije izgubio ni onda kada su obredi nestali.

Kao �to u nas paunice kradu zlatne jabuke i carev sin za njima traga, tako u ruskoj priči „Konjić Grbonjić“, konj, sjajan kao sunce, gazi seljaku �ito. Heroj na�ih pripovedaka, osim paunica, koje očigledno predstavljaju neku pripitomljenu totem-pticu, često tra�i, kao i u navedenoj ruskoj priči, određenog zmajevitog konja koji mu poma�e u podvigu.

Obrednu razmenu goveda i ovaca, kao svetih �ivotinja, izvodili su Sloveni najverovatnije u okviru plemena i bliskih rodova, a konje su, kao i neku vrstu ptica, koje se javljaju kao paunice, dovodili iz dalekih krajeva, zajedno s njihovim, kao i u helenskim pričama, sve�tenicama koje su ih gajile.

Konj je pripitomljen u okviru tripoljske kulture na Kubanu, negde između 2000. i 1200. godine pre na�e ere, a odatle se njegov kult �irio na sever, prema skandinavskim zemljama, i na jug, preko Mitanije, među iranskim narodima, pa dalje u Mesopotamiji i Egiptu. Konj se najpre prezao u „kibitku“, neku vrstu pokrivenih čeza, poznatih na celom starom Srednjem istoku, a iz nje su se razvila borna kola, koja srećemo sve do grčkih i rimskih vremena. U Iranu su pripitomljene krave, koze, ovce i polumagarci takođe prezani u dvokolice, a odatle je, preko Kavkaza, običaj njihovog pripitomljavanja prenet u druge krajeve. Zooarheolo�ki je ustanovljeno da su se goveda tamo počela me�ati s turom. Na sličan način počeo se me�ati kubanski konj s iranskim magarcima. Izgleda da su razni drugi narodi, po ugledu na kibitku, počeli prezati svoje svete �ivotinje, pa i one nepodesne za vuču, i na taj način su najverovatnije nastale ikone na kojima zmajevi, lavovi, zmije, delfini i ptice vuku kola. Od svih kola sačuvala su se samo volovska, dok su druga ostala u legendama.

Vrh strane >>>