Arhiva tekstova - Adepti 1

Stranice

Tekst 1

Zag Kia

Zvezdarijum

Kalendar

Galerija

Multimedia

Psyradio FM

Chat

Linkovi

Alexanthorn

Kontakt

Thornal

Arhiva tekstova Svetog Kraljevstva Magije

Adepti

Paracelzus

Autor: Ivana Janković

07.07.2010

Tokom čitavog Srednjeg veka provlačila se mistika koja se naročito ogledala u procvatu alhemije. Bila je to sistematična filozofija, koja je predstavljala me�avinu vere, astrologije, numerologije i postupaka za pretvaranje i obradu metala. Za neke bila je potpuno nerazumljiva, za neke samo prečica do bogatstva, a nekima je bila ceo �ivot. Alhemija je prodrla u sve delove tada�njeg feudalnog dru�tva. Po�to je bila osnovna misao vodilja u svim profesionalnim delatnostima, postala je i sastavni deo medicine i farmacije. Otuda ne čudi �to je iz perioda alhemije ostao sačuvan veliki broj alhemijskih rukopisa sa mediko-farmaceutskim sadr�ajem, u kojima su izlo�eni osnovni principi i mi�ljenja vezana za alhemičarsko shvatanje bolesti, terapije i učenja o lekovima. Ta su dela bila namenjena samo uskom krugu najpozvanijih, odnosno bila su priručnici lekarima i apotekarima onda�njeg doba.

Zapadnoevropski Srednji vek nasledio je alhemiju iz starog sveta posredstvom Arapa. Međutim, počeci alhemije moraju se tra�iti mnogo dalje, u skoro svakoj staroj civilizaciji, kao �to su Indija, Egipat i Grčka. Polazna tačka alhemičarima bila su učenja Leukipa iz Mileta (oko 450. god. p.n.e.), Demokrita iz Abdera (oko 400. god. p.n.e) i Empedokla iz Agrigenta (oko 450. god. p.n.e.), koji postavljaju teorije o atomima i elementima kao najmanjim, nedeljivim česticama materije. Demokrit je tvrdio da se atomi pojedinih tela sastoje od iste materije, koja se među sobom razlikuje samo po veličini i obliku. Leukip daje teoriju o atomima kao najmanjim, nedeljivim česticama materije. Smatrao je da se sve sastoji od istih čestica, a oblik zavisi od njihovog odnosa u prostoru. Alhemičari su pretpostavljali da, ako se sve sastoji od istih čestica, onda se mo�e naterati jedna materija da njena pračestica zauzme drugi polo�aj. Oni koji su radili sa metalima, primetili su da metali i rude dobijaju druga svojstva ili boju ako se me�aju ili tope i verovatno na osnovu toga verovali da se iz odgovarajuće me�avine mo�e dobiti zlato.

Freska iz manastirske apoteke dvorca Olimje u Sloveniji, na kojoj je prikazan Paracelzus sa epruetom tečnog zlata „Aurum potabile“

Za alhemičare fizička stvar bila je izraz su�tine i principa koji su le�ali u njenoj osnovi. Osnovni cilj alhemičara bio je dobijanje sintetskog zlata, odnosno pronala�enje specijalne supstance koja bi omogućila pretvaranje neplemenitih metala u plemenite, prvenstveno u zlato i srebro. Ovu supstancu alhemičari su nazivali Peti element (Quinta essentia), Kamen mudrosti (Lapis philosophorum), Eliksir �ivota (Elixir vitae), Veliko majstorsko delo (Magisterium), Veliki eliksir i Crvena tinktura. Po njima ovakva supstanca bila bi lek, koji bi lečio od svih bolesti i produ�avao �ivot ljudima – „Aurum potabile“ (tečno zlato). U svojim eksperimentima i�li su toliko daleko da su hteli da stvore „homunculus“, odnosno ve�tačko �ivo biće.

Doba XVI veka obele�io je �ivot i rad Paracelzusa, mo�e se reći najvećeg alhemičara ovog perioda. On alhemiji prilazi kompleksnije, verujući u njenu mogućnost tumačenja prirode. Bio je lekar, lekaro – apotekar, filozof i alhemičar. Paracelzus uvodi hemiju u medicinu (hemijatrija) i počinje da primenjuje terapiju kakva nije bila karakteristična za to vreme. Njegova pisana i praktična dela su od velikog značaja za farmaciju, medicinu i hemiju.

Aurol Filip Teofrast Bombast fon Hoenhajm (Auroleus Phillipus Theophrastus Bombastus von Hohenheim), poznatiji kao Paracelzus, rođen je 10. novembra 1493. godine u Silbruku blizu Ajnsidelna u kantonu �vajcarske. Bio je sin poznatog lekara Vilhema fon Hoenhajma (Wilhelm Bombast von Hohenheim), koji ga je upoznao sa domaćim biljnim drogama i uputio u njihovu terapijsku primenu.

Paracelzus, kao veoma mlad, počinje da se interesuje za alhemiju, hemiju i medicinu. U �esnaestoj godini upisuje univerzitet u Bazelu, gde se prijavljuje na studije hemije, hirurgije i medicine. U alhemiji Paracelzus je video mogućnost lečenja bolesti lekovima boljim od onih do tada kori�ćenih.

Na svojim čestim putovanjima trudio se da stekne praktična iskustva, odnosno da se upozna sa medicinom običnih, ne�kolovanih ljudi. U ogromnoj potrebi za novim saznanjima o lečenju i izradi lekova, posećivao je i mnoge visoke �kole i �kolovane lekare. Godine 1524. nalazio se u Salzburgu, 1526. god. bio je u Strazburgu, a već sledeće godine dobio je mesto gradskog lekara u Bazelu. U tom svojstvu smeo je da dr�i i predavanja na tamo�njem medicinskom fakultetu, gde se zadr�ao do 1528. god. Inače, svoj pribor za izradu lekova uvek je nosio sa sobom, da bi mogao da prika�e svoja lična iskustva. Izrada pojedinih alhemijskih preparata trajala je ponekad danima i nedeljama. Paracelzus je posude sa lekovima nekada ostavljao mesecima na suncu ili zakopane u zemlji, posle čega bi ih vi�e puta destilisao ili proči�ćavao.

Bio je osoba veoma nezgodnog karaktera i preke naravi. O ovome najbolje govori nadimak koji je dobio – Luter medicine. Paracelzus se suprotstavio svemu onome �to je do tada predstavljalo svetinju: Galenovo učenje proglasio je zastarelim, predavanja nije dr�ao na latinskom već na nemačkom jeziku i, konačno, spalio je Avicenin „Canon medicinae“ na javnom trgu. Ovakvo pona�anje bilo je razlog da ga tada�nji autoriteti proglase jeretikom, a njegovo učenje označe kao jeres.

Portret Paracelzusa (1493 – 1541)

Paracelzus je, kao �to je već pomenuto, odbacio Galenovo učenje, odnosno nauku o četiri telesna soka (humoralna teorija) i sve �ivotne funkcije svodi na hemijske procese za koje ka�e da su isti u ljudskom organizmu kao i u prirodi i neorganskom svetu. U delu „Volumen Paramirium“ iznosi svoju “nauku o sferama”, u kojima tra�i razloge patolo�kih promena. Smatrao je da posebne sfere svojim uticajem na čoveka dovode do pojave pojedinih bolesti. Takvih sfera ili, kako ih Paracelzus naziva, entia ima pet: ens astrorum (kosmički uticaji koji zavise od klime i zemlje), ens veneni (otrovna supstanca u krvi koja dovodi do bolesti), ens naturale (prirodni nedostaci), ens spirituale (psihički nedostaci) i ens deale (bolest koju je poslalo proviđenje; bo�anski uticaj).

Srednjovekovna materia medica bila je pod uticajem astrologije, jer je tada�njih sedam planeta (Mesec, Venera, Merkur, Sunce, Mars, Jupiter i Saturn) trebalo da predstavljaju sedam osnovnih elemenata: aurum, argentum stannum, plumbum, ferrum, cuprum i hydrargyrum. Paracelzus je smatrao da se svaka stvar, pa i ljudski organizam, sastoji od tri osnovna elementa: sumpora (Sulphur), �ive (Mercurius) i soli (Sal). Po njemu bolest i počiva na principu ova tri elementa, tj. na „Tria principa“ ili „Tria prima“. Tajnu silu koja omogućava tro�enje i obnavljanje ovih elemenata Paracelzus naziva archaeus i ona je odgovorna kako za ljudski �ivot tako i za tok bolesti.

U knjizi o četiri osnove „Paragranum“ (napisanoj 1530. godine), govori da medicina stoji na četiri stuba, i to: astrologiji, filozofiji, alhemiji i lekarovom „virtusu“, odnosno njegovom odnosu prema pacijentu. Tvrdio je da kamen mudrosti “lapis philosophorum” izrađuje po svom, a ne po receptima alhemičara, koji su bili nerazumljivi. Pisao je da njegov kamen mudrosti „čisti srce i �ile“, čoveku donosi zdrav �ivot i deluje na njegove potomke do desetog kolena.

Prema Paracelzusu quinta essentia je su�tina, ono �to ima sposobnost da izleči, i ono �to je potrebno izvući iz biljnih ili �ivotinjskih sirovina. Quinta essentia ima mnogo, one su različite i imaju različita dejstva – neke čoveku produ�uju �ivot, a neke ga podmlađuju. Poku�avao je da pomoću vinskog alkohola (Spiritus vini) redestilacijom iz vina dobije Quinta essentia Vini. Ovaj proizvod ima po njemu konzervirajuća svojstva, kao i sposobnost da iz biljnih, �ivotinjskih ili mineralnih sirovina izvuče njihove Quinta essentia. On u knjizi „Archidoxis“ opisuje pripremanje i izvlačenje quinta essentia iz bizmuta, galice, raznih soli, dragog kamenja, bisera, smola, bobica, različitog semenja i plodova, trava, cveća, mo�usa, cimeta i kamfora. Crocus Veneris (oksid bakra) je za njega quinta essentia bakra, a Crocus Martis (oksid gvo�đa) quinta essentia gvo�đa.

Paracelzus je ustoličio hemiju u medicinu (hemijatrija) i u terapiji je koristio hemijske lekove (chymica) koji sadr�e sumpor, olovo, �ivu, bakar, antimon i gvo�đe. Pod pojmom “hemijski lek” u doba alhemije podrazumevao se onaj dobijen postupcima �arenja, topljenja, kristalizacije, destilacije, precipitacije, rastvaranja ili me�anjem etarskih ulja sa �ećerom. Iako je bio i alhemičar, Paracelzus je potpuno odvajao „alchemia medica“, odnosno uče�će alhemije u pripremi leka, od „alchemia transmutatoria“, tj.nastojanja da se elementi pretvaraju jedan u drugi (poku�aji da se dobije sintetsko zlato). Alhemiju je video kao bitan deo medicine, njen četvrti stub. Govorio je da nas „alhemija uči kako treba pripremati lek“. (Modus praeparandi rerum medicinalium).

Jedan od Paracelzusovih ciljeva bio je pronala�enje univerzalnog leka – leka za svaku bolest, koji je nazivao arcanum. Za arkane je tvrdio da su najvi�e znanje o lekovima. “Nauka o signaturama” mu je pomogla u otkrivanju ovakvog leka. Ovo učenje o signaturama govori o tome da su biljke i minerali označeni nekim prirodnim simbolom koji ukazuje na mogućnosti njihove medicinske primene. Smatralo se da su oblik, boja, veličina neke biljke, odnosno njenog lista, cveta ili ploda povezani sa nekim organom ili nekom bole�ću. Koren mandragore i �en-�ena koristio se od davnina kao univerzalni lek za sve (panacea) upravo zbog sličnog oblika sa figurom čovečijeg tela. Tako je Paracelzus za bolesti oka koristio vidac ili vidovaču (Anagallis arvensis), koji i ima oblik oka, a bolesti koje „iznutra pale“ lečio je listom koprive (Urticariae folium). Kantarion (Hypericum perforatum) je preporučivao za lečenje rana i uboda, jer listovi ove biljke izgledaju kao da su isprobodeni, a zapravo mnogobrojne crvenosmeđe tačkice koje se vide predstavljaju sekretorna skladi�ta. Međutim, često je i gre�io primenjujući ovakvu terapiju, na primer, kada je tvrdio da se bodljikavom stabljikom čička leči unutra�nje zapaljenje �eluca. Uprkos netačnih pretpostavki, alhemičarsko učenje o signaturama je odigralo va�nu ulogu u razvoju sistematike biljaka, jer su prikupljeni morfolo�ko sistematski podaci o mnogim biljnim vrstama.

Paracelzus je govorio da treba razlikovati ono �to jeste arkanum od onoga �to nije. Uvideo je i bio svestan odnosa toksičnosti i doze. Pisao je: „Sve stvari su otrov i ni�ta nije bez otrova; samo količina čini da neka stvar nije otrov“ ili „Dosis sola facit venenum“.

U tekstu je već pomenuto da je koristio hemijske lekove u terapiji koji su uglavnom sadr�avali metale. Bio je pobornik uvođenja metala u terapiju, pre svih antimona i �ive. Preparate antimona koristio je kod digestivnih tegoba kao stomachica i vomitiva. Terapeutska svojstva antimona je sasvim slučajno otkrio monah Valentin (Basilius Valentinus, druga polovina XV veka) dok se trudio da pronađe kamen mudrosti. Kasnije se antimon koristio u obliku pilula koje su se nazivale „večne pilule“ i davale su se kod stomačnih tegoba, zbog vomitivnog i purgativnog efekta. Metalne pilule, koje su bolesnici gutali da bi pokrenuli probavu, imale su s jedne strane mehanički efekat, podstičući peristaltiku creva, dok je sloj antimonoksida na njihovoj povr�ini izazivao hemijsku reakciju i nadra�aj na povraćanje. Upotrebljavale su se i ča�e od antimonovog stakla (Calix vomitivus) u koje se ostavljalo vino da odstoji, kako bi nastalo Vino stibiatum (Antimonovo vino). Vino stibiatum, koje je sadr�alo kiseli antimon tartarat, nastao oksidacijom antimon oksida u vinu, takođe je imalo vomitivni efekat.Takve ča�e upotrebljavale su se i za pijance, kako bi se odvikli od navike konzumiranja alkohola. Paracelzus je koristio u terapiji i neka hemijski dobijena jedinjenja antimona, kao �to su: Oleum antimonii (Stibium chloratum, koji se dobijao oksidacijom antimon sulfida) i Stibium sulfuratum rubrum. Međutim, primena antimona imala je veliki broj protivnika. Pobornici i protivnici antimona tvrdoglavo su zastupali svoje teorije i bili u sukobu vi�e od sto godina.

Paracelzus je 1530. godine klinički opisao sifilis i počeo da koristi preparate �ive za lečenje ove bolesti. Za „Mercurius vitae“ („�iva �ivota“) ka�e da je arkanum bolji od svakog drugog. Tvrdi da obnavlja sve delove tela, kako starog tako i mladog čoveka, i vraća izgubljenu moć. Protiv primene �ive nije bilo toliko otpora kao kod primene antimona, jer je bilo potrebno brzo i energično suzbijanje �iroko rasprostranjenog sifilisa. �ivina voda (Aqua mercurialis), koja se dobijala od “mlade �ive” (�ivin sublimat), koristila se za spolja�nju primenu u obliku masti i melema kod luesa.

U svojoj praksi koristio je i lekove biljnog porekla kao �to su: slo�ene destilovane vode (Aquae destillate compositae), destilovana ulja (Olea destilata simpliccia - destilacijom dobijena etarska ulja), biljni balzami, jednostavni i slo�eni ekstrakti (Extracta simplicia et composita – alkoholne ili vodene iscrpine jedne ili vi�e biljnih sirovina, kod kojih je menstrum ili rastvarač delimično ili potpuno uparen, tako da mogu biti tečni, polučvrsti ili suvi), smole, biljne soli (Salia herbarum – talog dobijen sagorevanjem biljnih droga, uglavnom je sadr�ao kalijum karbonat) i slično. Osim toga, vinski alkohol koristio je za izradu eliksira i tinktura.
Eliksiri su tamne tečnosti koje sadr�e alkohol i �ećer, a dobijale su se ekstrakcijom biljnih droga, preparata ili hemikalija, ponekad i destilacijom. Najpoznatiji je Elixir composita vitae – takozvani �ivotni eliksir, alkoholni ekstrakt vi�e droga dobijen destilacijom.

Paracelzus je smatrao da će lečenje oblikom koji se zove tinktura, kako su alhemičari jo� nazivali kamen mudrosti, biti zdravije i plemenitije. Tinkture su tečni preparati koji sadr�e ekstrahovane satojke droga, a razlikuju se od ekstrakta po tome �to kod njih rastvarač kojim je izvr�ena ekstrakcija nije uklonjen, kao kod ekstrakta. U Paracelzusovo vreme mnogo se cenila Tinctura martis pomati, koja se izrađivala me�anjem 1 libre Limaturae Martis puri i 3 libre sve�eg soka jabuke (Pomati fructus). Ovaj rastvor se posle tri dana stajanja uparavao na polovinu, a zatim se dodavalo 3 uncije alkoholnog rastvora cimeta (Aqua cinnamomi spirituosa). Rastvor se zatim filtrirao i koristio kao digestivum i aperitiv. Ovaj alkoholni rastvor kompleksno vezanog Fe i Fe sa organskim kiselinama bio je poznat i pod nazivom Tinctura martis aperitiva Aroph Paracelsi.

U vreme kasnog Srednjeg veka koristila su se ulja dobijena suvom destilacijom biljnih ili �ivotinjskih sirovina (Olea destillata chemica). Spomenućemo samo nekoliko, kao �to su ulje od benzoeve smole (Oleum benzoe), od kamfora (Oleum camphorae), od voska (Oleum cerae), od petroleja (Oleum Petrae), od asfalta (Oleum asphalti) ili od ćilibara (Oleum Succini). Među njima posebno izdvajamo Oleum philosophorum, ulje od cigle, koje je Paracelzus naročito cenio kao guturalia (sredstvo za gu�u). Preparat se dobijao �arenjem smrvljene cigle u prahu i natapanjem praha u maslinovom ulju. Alhemičari su verovali da poma�e u lečenju tumora i čireva, kao i bolesti grla. Preparat je bio poznat pod velikim brojem naziva kao �to su: Oleum Lateritium, Oleum empireumaticum ili Oleum de lateribus Messue. Verovanje u lekovitu moć nekih droga mineralnog porekla, kao �to su preparati na bazi jelenjeg roga (Rasura cornu cervi i Liquor cornu cervi succinatus albus), ili pak bezoar - kamen iz �eluca divokoze (Lapis bezoardicus orientalis), prisutno je i kod Paracelzusa i njegovih sledbenika. S obzirom na to da se bezoar dobijao od divokoza (Capricerva orientalis) iz Perzije i istočne Indije, Paracelzus je ovu uvoznu drogu, koja se mnogo upotrebljavala kao vennenata (protivotrov), nazivao i Capra Indica ili Mondares Capra Montana.

Paracelzus je dao značajan doprinos balneologiji, baveći se proučavanjem lekovitih izvora tj. mineralnih voda. Ovde mu je poslu�ilo hemijsko i geolo�ko znanje koje je ranije stekao. Posebno je proučavao vodu iz Fefer banje, na čije je lekovito svojstvo ukazivao.

Veoma je značajno pomenuti da je Paracelzus početkom XVI veka, posle skoro dva veka zabrane, uveo opijum u evropsku farmakoterapiju. Preporučivao je „crne pilule“, poznatije kao „kamenčići besmrtnosti“ na bazi opijuma, kao analgetik. On je pome�ao opijum sa sokom od limuna dodav�i tom preparatu cimet, karanfilić, muskat, �afran, pra�ak od korala i bisera. Osim ovoga u Paracelzusovim delima prvi put se spominje naziv Laudanum. Preparat koji se spominje pod tim imenom sastojao se od soli zlata, bisera, asfalta, mire i aloje. Ovaj Laudanum Paracelsi nije sadr�ao opijum iako se ovaj naziv vezuje za preparate opijuma.

Paracelzus se bavio i proučavanjem različitih bolesti. U njegovim radovima nalaze se dosta dobri opisi bolesti za koje se smatralo da nastaju nagomilavanjem određenih toksina u telu. Takve su artritis, giht, ateroskleroza itd. On ih naziva tartaričnim bolestima, jer njihov nastanak upoređuje sa nastankom sre�a (tartarus) u vinskim bačvama. Proučavao je i bolesti rudara u Koru�koj, opisao je profesionalni merkurijalizam i bolesti koje nastaju udisanjem �ivinih i arsenovih para, te se smatra začetnikom medicine rada. Dao je dobre opise i nekih psihičkih bolesti kao �to su: manija, epilepsija, histerija i druga konvulzivna stanja.

Naslovna strana Paracelzusovog dela o lečenju rana i povreda iz 1566. godine na kojoj se vidi lik Paracelzusa.

Napisao je mnoga dela iz medicine i farmacije, kao i iz filozofije i astrologije. U najznačajnija dela, koja je ostavio iza sebe, spadaju: „De Arcanis“, „De Elixiriis“, „Methodus Pharmacandi“, „De transmutatione metallorum“. Samo jedno njegovo delo – „Velika hirurgija“ („Die grossen Wundartzney“) �tampano je za njegovog �ivota (1536. godine). Sabrana dela Paracelzusa objavljena su u Bazelu, posle njegove smrti, u periodu između 1589. i 1591. godine.

U Paracelzusovim delima mogu se sresti i mnoge beznačajne metode lečenja. Tako npr. on ka�e da telo sadr�i svoj vlastiti „balzam za lečenje“ i kod lečenja ubodnih i prostrelnih rana, ni strelice, ni pu�čane metke ne vadi iz njih, već na ranu stavlja razne lekove i čeka da dođe do gnojenja i da gnoj istera ova strana tela. Paracelzusova mast, Unguentum sympatheticum, koja je krajem XVI veka osvojila sve farmakopeje, tipičan je primer farmakoterapije sa uplivima misticizma i praznoverja. Ova mast se ponegde mo�e naći i pod nazivom Unguentum vulnerarium magis Compositum (Slo�ena magična mast za rane) ili samo kao Unguentum magneticum, zbog verovanja da ima toliku moć da deluje na daljinu, kao magnet. Paracelzus je tvrdio, a to je u�lo i u sve kasnije farmakopeje, da ova mast leči sve rane, ako nisu povređene arterije, �lezde, nervi i ostali va�niji delovi tela. Bilo je potrebno dva puta dnevno namazati vrh oru�ja kojim je naneta povreda ovom ma�ću. U lak�im slučajevima moglo je i dva puta nedeljno. Oru�je umotano u platno trebalo je da se čuva na mestu koje nije suvi�e vruće, jer se verovalo da bi to �tetilo rani. Isto tako, na oru�je nije smela da padne pra�ina, i nije smelo biti na vetrovitom mestu, jer bi time �ivot bolesnika bio ugro�en. Ako, pak, bolesnik nema oru�je kojim je povređen, onda je lečitelj trebalo da uzme malo krvi sa rane i da tu platnenu krpu zave�e sa �tap, kako bi se dobio utisak “nekog oru�ja”. Paracelzus je delovanje ove masti obja�njavao kao moć “spirita”, koji se nalazi svuda, ima ga i u krvi čoveka i u metalu oru�ja. Zbog toga je svejedno da li se leči rana ili oru�je kojom je naneta. Ovaj preparat opstao je u farmakoterapiji sve do XVIII veka, ali ne iz razloga �to se pokazao efikasnim, već zato �to su ma�ući oru�je rane uglavnom uspevale da zarastu, bez infekcija koje su se javljale kada bi se na njih stavljala ulja ili pomasti. Kao ekscipiens za izradu Unguentum sympatheticum koristila se mast starog medveda i ljudska mast (Adeps hominis). U njen sastav ulazile su droge biljnog, �ivotinjskog i mineralnog porekla, kao �to su: santalovina (Santali rubri), hematit (Haematitis ili Lapis haematitis), prah u vinu ispranih ki�nih glista (Lumbricorum lotarum pulvis) i mnoge druge. Ima i nekih ingredijencija koje su u okultnoj medicini u�ivale veliki ugled, kao �to su: egipatska mumija (Mumia) i mahovina koja raste po ljudskim lobanjama (Usneae cranii humani ili Hypnum sericeum). Interesantno je da je i sam Paracelzus smatrao naročito va�nim da se uzme mahovina sa lobanje nekog ko je prethodno obe�en, kao i da se ona skuplja u podne. Samu mast izrađivao je s jeseni. Jo� čudnije je da je rane pacijentima previjao krpama namočenim urinom i da je u lečenju imao vrlo uspeha.

Paracelzus se mo�e okarakterisati kao fenomen u istoriji medicine i farmacije. Bio je neshvaćen u svom vremenu, a njegovim teorijama posvećivana je neznatna pa�nja. Pisao je: „Znao sam da se ne dopadam nikome, osim onima koje sam lečio.“ Ipak, bilo je i onih koji su ga po�tovali i sledili. Matijas Tilingus (Matthias Tilingius, 1634-1685), profesor na Univerzitetu Rinteln, napisao je 1674. god., u uvodu svoje studije o hemijatriji, da se Paracelzus prvi bavio hemijatrijom, čak sto godina pre nego �to ju je zvanična nauka priznala. Njegova �elja je bila da osvetli i reformi�e medicinu, ali na �alost, Paracelzus je nai�ao na nerazumevanje zvanične nauke XVI veka.

Naučnici su se, u zavisnosti od toga da li su bili za ili protiv Paracelzusa, podelili na paracelziste i antiparacelziste. Među paracelzistima nije bilo puno imena koja su ne�to značila za medicinu i farmaciju XVI i XVII veka. Neki koje ističemo su lekari: Kaspar Pucer (Caspar Peucer), Piter Sorensen (Peter S�rensen), Martin Ruland (Martin Ruland) i Johan Baptist van Helmont (Johann Baptist van Helmont, 1579-1644), koji je sebe nazivao “mudracem vatre”, jer je, poput Paracelzusa, verovao u njenu moć da čisti. Ostali, kao �to su Adam fon Bondestejn (Adam von Bondestein), Osvald Krol (Oswald Croll, oko 1560-1609) i Gehard Dorn (Gerhard Dorn), uglavnom su posmatrani kao �arlatani i prevaranti.

Glavni ciljevi antiparacelzista bili su da doka�u da je Paracelzusovo učenje zabluda i da lekari ne treba da slede „Tria principa“, već Galena i Aristotela. Značajna imena među antiparacelzistima su: Tomas Erast (Thomas Erastus), Danijel Senert (Daniel Senert, 1572-1637), Herman Konring (Hermann Conring), Andrija Dudić (1533-1589) i drugi.

Paracelzus je vrlo često zbog svojih protivnika morao da menja prebivali�te. Putovao je po mnogim zemljama kao �to su: Hrvatska (Senj), Slovenija (Istra) Mađarska, Francuska, Nemačka, Holandija, Danska i Rusija.

Godine 1540. vraća se u Salzburg, gde ostaje da �ivi i da se bori sa sifilisom. Međutim, zbog te�ke bolesti potpuno se povlači i sledeće godine, 24. septembra, umire. Sahranjen je na groblju siroma�nih San Sebastijan.

Vrh strane >>>