|
|
|
|
|
|
|
|
Nehargil
DNEVNIČKE BELE�KE
Bele�ka 48 - 26.01.2011 Sumrak Bogova Antihri�ćanski prilozi - I TEORIJA NAJVEĆE OBMANE U ISTORIJI CIVILIZACIJE
Pripremajući arhivski tekst Bogovi Severa za elektronsko publikovanje, nai�ao sam na jednu rečenicu koja se onako ba� duboko urezala u sećanje: Kada je hri�ćanstvo stiglo do Severa razvoj nordijske mitologije je naglo prekinut a mitovi u koje se nekad verovalo, isčezli su iz pamćenja. Ovo me je podstaklo na razmi�ljanje koje sada delim sa vama, kao prilog razotkrivanju najveće obmane u istoriji ljudske civilizacije i jedine svetske religije koja je izrasla na la�i i čistom filosofsko religioznom sinkretizmu. Hri�ćanstvo, kao religija, razorila je prirodnu čistotu ljudske du�e, a crkva kao istitucija nosi odgovornost za nejveće počinjene zločine u istoriji... Ono �to je dobro u jednoj knjizi sjedinite s onim �to je dobro u drugoj. I sve �to bude tako sjedinjeno nazvaće se Knjiga nad knjigama. To će biti doktrina mog naroda. Ovim rečima Konstantina, imperatora Rima, najbolje se mo�e opisati ne samo nastanak onoga �to se naziva hri�ćanskom Biblijom, već i sama su�tina nastanka nove religije - filosofsko religiozni sinkretizam. Hri�ćanstvo je već u prva tri veka postojanja toliko bilo razjedinjeno i rastočeno na mnogobrojne sekte, pravce i učenja da je te�ko moglo doći do formalnog ujedinjenja u jednu crkvu. Ali običan neobrazovan i nepismen narod nije mnogo mario za filosofske i teolo�ke rasprave među verskim vođama. Hri�ćanstvo se �irilo kroz bedni puk rimske imperije obećanjem boljeg i pravednijeg �ivota kada Isus ponovo dođe na Zemlju kao kralj i sudija. U to vreme hri�ćani su bili proganjani kao nepriznata i opasna religija u carstvu. Počev od II veka, odbijanje da se slavi kult imperatora postalo je osnovni povod za proganjanje hri�ćana. Na početku, sa izuzetkom pokolja po naredbi Nerona, antihri�ćanske mere su bile podsticane pre svega neprijateljstvom javnog mnenja. Tokom prva dva veka, hri�ćanstvo je smatrano kao religio illicita; hri�ćani su bili proganjani jer su ispovedali tajnu veru, bez zvaničnog odobrenja. Godine 202, Septimije Sever je objavio prvi antihri�ćanski dekret, zabranjujući prozelitizam. Ubrzo potom, Maksimin napada crkvenu hijerarhiju, ali bez uspeha. Sve do vladavine Decija, Crkva se razvija u miru. Ali, godine 250, jedan Decijev edikt obavezuje sve građane na prino�enje �rtava bogovima Imperije. Progon je bio kratkotrajan ali vrlo okrutan, čime se mogu objasniti brojna odricanja od vere. Međutim, blagodareći pre svega svojim vernicima i svojim stradanjima, crkva je iz ovih isku�enja izi�la kao pobednica. Represiju po odluci Valerijana 257/58. godine prati dug period mira od 260 do 303. god. Hri�ćanstvo uspeva da prodre u sve oblasti Imperije i u sve dru�tvene slojeve, sve do imperatorove porodice. Poslednji progon, onaj pod Dioklecijanom (303-305), bio je najdu�i i najkrvaviji. Uprkos dramatičnom polo�aju Imperije, javno mnenje, toga puta, nije bilo toliko neprijateljski raspolo�eno prema hri�ćanima. No, Dioklecijan je doneo odluku da uni�ti tu stranu i antinacionalnu religiju ba� u cilju učvr�ćenja ideje o Imperiji; on je �eleo da o�ivi stare rimske religijske tradicije i pre svega da obnovi predstavu o kvazibo�anskom Imperatoru. Ali uticaj Avgustovih reformi se postepeno već izgubio. Kultovi Egipta i Male Azije stekli su neobičnu popularnost; �tavi�e, oni su u�ivali i za�titu Carstva. Jo� pre velikih progona, negde pred kraj II veka, mnogi hri�ćanski teolozi i polemičari poku�ali su da ozakone i za�tite svoju veru pred vlastima i mnogobo�ačkom inteligencijom. Ali, njihovi poku�aji su bili osuđeni na propast. Naivni i neve�ti, neki od ovih apologeta (Tatijan, Tertulijan) �estoko su napadali helenistički paganizam i kulturu. Najznačajniji među njima, Justin, pogubljen oko 165. a kasnije kanonizovan kao svetitelj, u nameri da dobije ozakonjenje crkve slu�i se neverovatnim la�ima i obmanama nastojeći da doka�e kako hri�ćanstvo ne prezire mnogobo�ačku kulturu: hvalio je grčku filosofiju, no pri tom je podsećao da je ona inspirisana biblijskim otkrovenjem (la� nad la�ima). Prihvatajući argumente aleksandrijskog judejstva, Justin je tvrdio da su Platon i drugi grčki filosofi znali za propovedanu doktrinu mnogo pre njih preko "proroka" Mojsija. Poraz apologeta ipak se mogao predvideti. U očima vlasti hri�ćanstvo je bilo krivo ne samo za ateizam i vređanje veličanstva, nego su mu pripisivane i mnoge druge vrste zločina, orgije, incest, ubijanje dece i antropofagija. Za mnogobo�ačku elitu, osnovno u hri�ćanskoj teologiji - inkarnacija spasitelja, njegove muke i njegovo vaskrsenje - bili su naprosto neshvatljivi. U svakom slučaju, fanatična nepomirljivost ove nove religije spasenja činila je iluzornom nadu da će moći u miru da koegzistira s politeističkim religijama. Ovo će se kasnije, nakon Milanskog edikta 303. godine pokazati kao ispravna tvrdnja i strah građana imperije, oličena u bespo�tednom, ru�ilačkom i zločinačkom poletu hri�ćanske crkve. Za hri�ćane najveću opasnost su predstavljali progoni, ali to nije bila i jedina opasnost koja je ugro�avala crkvu. Misterije Izide i Mitre, kult Sol invictusa i solarni monoteizam, predstavljali su opasne protivnike, tim pre �to su u�ivali zvaničnu za�titu. Uz to, mnogo skrivenija opasnost pretila je crkvi iznutra: razna učenja, u prvom redu gnosticizam, kasnije okvalifikovanikao jeresi. Jeresi i gnosticizam pojavili su se već na samom početku hri�ćanstva. U nedostatku kanona, jedini način da se verifikuju autentičnost verovanja i ritualnih obreda bila su apostolska predanja. Oko 150. godine svi apostoli su bili mrtvi, ali preno�enje njihovih svedočenja bilo je obezbeđeno izvesnim brojem tekstova koje su oni redigovali ili inspirisali, kao i usmenim predanjem. Međutim, oba načina preno�enja apostolskih predanja, i pisani i usmeni, bili su podlo�ni prihvatanju manje ili vi�e sumnjivih inovacija. Pored četiri Jevanđelja i Dela apostolskih, prihvaćenih od svih hri�ćanskih zajednica, i drugi tekstovi su kru�ili kao apostolski: Jevanđelje po Tomi, Jevanđelje Istine, Jevanđelje po Pseudo-Mateju, Dela Petrova, Dela Jovanova i dr. Sva ta dela kasnije su od strane prezbitera okvalifikovana kao apokrifi. Prezbiteri su bili crkveni slu�benici, svetovna lica koje je birala verska zajednica. Origen iz Aleksandrije ih je sa gnu�anjem opisao kao "krajnje priproste, koji su otvoreno izjavljivali da su za slu�anje njihovih predavanja prikladni samo neuki ljudi. Oni ukra�avaju svoje tanke, jalove knjige frazama iz starih priča, a opet, malo razumeju...“ Postojale su i brojne verske sekte, svaka sa drugačijim doktrinama. Prezbiterske grupe su se često sukobljavale oko brojnih bogova. Konstantin je uvideo da postoji nekoliko frakcija kojima je trebalo udovoljiti, i on je tokom te bogohulne konfuzije počeo da gradi sveobuhvatnu religiju. Zapravo, u 4. veku nije postojala hri�ćanska religija i Vatikan priznaje da je priča o Konstantinovom "preobraćenju" i "kr�tenju" zasnovana na legendi. Savetnici su upozoravali cara da su prezbiterske religije li�ene temelja i da im je potrebna slu�bena stabilizacija. Konstantin se slo�io da bi bilo dobro da stvori novu dr�avnu religiju koja će biti neutralna i koju će za�tititi zakonom. Odmah posle osvajanja Istoka, 324. godine, izdao je dekret kojim je naredio svim prezbiterima da doputuju u Nikeju, grad u rimskoj provinciji Betaniji u Maloj Aziji. Rečeno im je da sa sobom ponesu testimonije koje su kazivali svetini, i da ih po dolasku predaju. Njihovi spisi sadr�ali su ukupno 131 svitak i mitsku priču o bogovima i spasiteljima, zajedno s tekstovima učenja koje su iznosili. Tako se okupio prvi crkveni skup poznat kao Nikejski sabor. Na tom skupu rođeno je hri�ćanstvo. Konstantin je zatim naredio Evseviju da uredi kompilaciju jedinstvene zbirke novih spisa razvijenih iz glavnih aspekata verskih tekstova predatih na koncilu. Rekao je: Pretra�ite knjige, i sve �to je dobro zadr�ite, a �to je zlo - odbacite. Ono �to je dobro u jednoj knjizi sjedinite s onim �to je dobro u drugoj. Sve �to bude tako sjedinjeno nazvaće se Knjiga nad knjigama. To će biti doktrina mog naroda... Evsevije je izme�ao mitske priče svih verskih učenja sveta u jedno učenje, koristeći standardne mitove o bogovima iz prezbiterskih rukopisa. Spajajući priče o Mitri i Kri�ni sa britanskim verovanjima, delotvorno je ujedinio besede istočnih i zapadnih prezbitera i načinio novo, univerzalno verovanje. Zatim je dao da se napravi pedeset rasko�nih primeraka, čitko napisanih na pergamentu i u obliku prikladnom za no�enje. Konstantinu su poslali prelepo doterane i uvezane sveske. Bio je to Novi zavet. Kada je sve zavr�eno, car je proglasio da će se Novi zavet od tada pa nadalje zvati "Reč rimskog Boga Spasitelja" i biti obavezan za sve prezbitere koji obavljaju bogoslu�enja u Rimskom carstvu. Zatim je naredio da se raniji rukopisi i bele�ke s koncila spale i zapretio da će svako kod koga se pronađe da ih skriva biti pogubljen. Od tada pa do kraja IV veka od Mesopotamije pa sve do Severne Afrike počinje da se �iri talas nezamislivog nasilja počinjenih od strane monaha: godine 388. oni spaljuju sinagogu u Kalinikumu kraj Eufrata i terori�u sirijska sela u kojima postoje mnogobo�anski hramovi; gođine 391. poziva ih aleksandrijski patrijarh Teofil da "očiste" grad Serapeum, u kome se nalazio veliki Serapisov hram. Istovremeno, oni nasilno ulaze u domove mnogobo�aca, tra�eći idole. A 415. godine, jedna grupa fanatičnih monaha predvođena Kirilom, počinila je jedan od najgnusnijih zločina u istoriji: razoren je hram i spaljena aleksandrijska biblioteka; kasnije su linčovanjem usmrtili Hipatiju, uzvi�enu �enu-filozofa iz Aleksandrije, koje se njen učenik, episkop Sinesije seća kao "majke, sestre, učiteljice i dobročiniteljke". Inače Kiril, koji je predvodio ovu razularenu rulju, kasnije je od strane crkve kanonizovan za svetitelja sa prefiksom, rekao bih krajnje licemernim, "za�titnik crkve",a nije bio ni�ta vi�e od obićnog ubice i zločinca. Sve je ovo, po učenju crkve, predstavljalo kaznu bo�ju za neznabo�ce, a da bi učvrstili sopstveni polo�aj, episkopi su, �titili monahe-ratnike koji su silom nametali novu veru i uni�tavali sve nehri�ćansko. A gde god je kročila noga hri�ćanskih "misionara" tu je sva čovečnost i ljudskost bivala uni�tena zajedno ca celokupnim kulturnim nasleđem i tradicijom. To je slika crkve koja je trajala od njenog nastanka pa sve kroz čitav period, koji se ne bez razloga zove "mračno doba crkve", do novog veka, preporoda, humanizma i renesanse... "Hri�ćanstvo je umrlo sa Hristom" - izustio je Niče. Bio je potpuno u pravu! Nema istorijskog događaja koji bi mogao bolje poslu�iti da označi "zvanični" kraj paganstva, od spaljivanja svetili�ta u Eleusini, koje je izvr�io 396. godine Alarik, kralj Gota. No, s druge strane, nema boljeg primera za ilustraciju okultacije i kontinuiteta mnogobo�ačke religije. U V veku, istoričar Eunapije, i sam upućen u Eleusinske misterije, navodi proročanstvo poslednjeg legitimnog hijerofanta. U prisustvu Eunapija, hijerofant je prorekao da će njegov sledbenik biti nelegitiman i bezbo�an; neće čak biti ni Atinjanin. �to je jo� gore, tu ličnost, "posvećenu drugim bogovima", zakletva će obavezivati "isključivo na rukovođenje njihovim ceremonijama". Zbog tog profanisanja, svetili�te će biti uni�teno i kult Dve Boginje će i�čeznuti zauvek. U stvari, nastavlja Eunapije, hijerofant je postao jedan visoki posvećenik u misterije Mitre, koji je imao rang Patera. On je bio poslednji hijerofant u Eleusini, jer su ubrzo potom Alarikovi Goti pro�li kroz Termopilski tesnac, a za njima "Ijudi u crnom", hri�ćanski monasi, i tako je najstariji i najznačajniji verski centar u Evropi bio konačno pretvoren u ru�evine. Međutim, iako je inicijacijski obred i�čezao u Eleusini, Demetra nije napustila mesto svoje najdramatičnije teofanije. Istina je da je u ostalim delovima Grčke njeno mesto zauzeo sveti Demetros (kod nas sv. Dimitrije), koji je tako postao za�titnik poljoprivrede. Ali u Eleusini se govorilo, a i danas se govori, o svetoj Demetri, svetici za koju se ni na jednom drugom mestu ne zna i koja nikada nije bila kanonizovana. Sve do početka XIX veka, u selu je postojala statua boginje koju su seljaci ritualno prekrivali cvećem, jer je ona poljima davala plodnost. Međutim, uprkos oru�anom otporu stanovni�tva, statuu je 1820. godine uzeo E. D. Klark i poklonio Univerzitetu u Kembrid�u. Godine 1860, opet u Eleusini, neki sve�tenik je ispričao arheologu F. Lenormanu istoriju svete Demetre: bila je to jedna starica iz Atine, neki Turčin joj je oteo ćerku, ali je jedan hrabri palikar uspeo da je oslobodi, a 1928. godine Milonas je čuo istu priču od jednog devedesetogodi�njaka iz Eleusine. Najuzbudljivija epizoda hri�ćanske mitologije Demetre odigrala se početkom februara 1940. godine i o njoj se veoma op�irno pisalo i raspravljalo u atinskoj �tampi. Na jednoj od stanica između Atine i Korinta, u autobus je u�la neka starica "mr�ava, kao osu�ena, ali s velikim i veoma �ivim očima". Po�to nije imala novca da plati kartu, kondukter ju je naterao da na sledećoj stanici siđe iz autobusa. Bila je to ba� stanica u Eleusini. Ali vozač vi�e nije mogao da pokrene autobus. Na kraju su putnici odlučili da se udru�e i plate staričinu kartu. Ona se opet popela u autobus koji je, ovog puta, odmah krenuo. Tada im je starica rekla: "To je trebalo da učinite ranije, ali ste vi sebični. I kad sam već među vama, reći ću vam jo� ne�to: zbog načina na koji �ivite, bićete ka�njeni, nećete imati čak ni trave, čak ni vode!" Jo� pre nego �to je dovr�ila svoju pretnju, nastavlja autor članka u listu "Hestija", starica je nestala. Niko je nije video da izlazi. Gledali su jedni druge, pregledali su karnet s kartama kako bi se uverili da je karta zaista izdata. Kao zaključak, naveo bih mudru opasku �arla Pikara: Verujem da će helenisti, uglavnom, te�ko smoći snage da laka srca odbace ovu noviju pričicu koja izaziva sećanje na slavnu Homersku himriu u kojoj Korina majka, preru�ena u staricu, na dvoru eleusinskog kralja Keleja, proriče budućnost i u jednom nastupu gneva, prebacujući Ijudima da su bezbo�ni objavljuje jo� onda stra�ne katastrofe po celoj oblasti. Ali, često pitam sebe, ima li jo� među ljudima onih koji imaju u�i da čuju i oči da vide? Ima li ikog sa Srcem da oseti tu tananu nit koja nas s Večno�ću vezuje? Malo ih je zaista. Oni koji sebe danas hri�ćanima zovu, samo misle da su vernici, ali vere tu nema nikakve. Staru su zatrli u du�ama ljudskim, a novu izvitoperili tako da se ni jednoj svari ne zna mesto ni u prostoru ni u vremenu. Ostavili su samo bezvredni konglomerat verskih sećanja i aluzija izme�anih sa osećanjima nacionalne ili kakve druge pripadnosti. Du�a čovekova je izgubljena, putevi su skriveni, a istina "negde tamo". I danas kada takozvani "neopagani" poku�avaju da vrate u �ivot stare religije, najče�će sebi čine "medveđu uslugu". Ne nazivajte sebe paganima jer je to pogrdni izraz kojim hri�ćani nazivaju pripadnike starih vera, kojima su uskratili pravo da sebe zovu "pravoverni", "pravoslavni" i uzurpirali imena ova za sebe. A hri�ćani niti "veruju", niti "slave", a jo� manje ono "pravo" i Istinsko. Znanje je jedini put oslobođenja ovog ropstva du�e. Zato: čitajte, učite, istr�ujte, otkrivajte, tragajte - probudite svoje uspavano Ja, da mo�e zasjati iskonskom Svetlo�ću!
|
|
|
|
|
 |
||
|
Sva prava rezervisana Copyright � 2011 by Alexandar Thorn Poslednje izmene: 25-01-2013 01:25 |
