Stranice

 

Hvala na podr�ci radu. Posebno mi je drago kada neki od mojih tekstova pomogne tragaocima na putu Spoznaje. Strah i strepnja koji se javljaju jesu neminovnost. Ta su stanja strana u istinskoj magiji i tu se svaki aspirant mora odva�i da se sa njima uhvati u ko�tac i prevaziđe ih.

Strah je prvi veliki neprijatelj na putu Magijske Spoznaje. Na putu prema inicijaciji, aspirante je kroz sva vremena vodila prva reč spoznaje. Ta prva reč jeste SMETI. Smeti napustiti svet koji se nalazi u istra�enim i od na�eg cerebralnog univerzuma prihvaćenim granicama. Smeti otkriti da se sve �to je izgledalo savladano mora svakog trenutka dovoditi u pitanje. Smeti priznati da ni�ta nije izvesno osim neizvesnosti. Zar ne �ivimo, kao �to i savremena nauka tvrdi, u "kontinuumu talasa verovatnoće", �to je kao pojam bar onoliko apstraktno koliko i pojam Boga. Ali, napu�tanje svojih shvatanja, svojih mi�ljenja i teorija, izaziva strepnju, pa i strah. Strepnja i strah ipak, nipo�to nisu isto.

Čovek se boji nekoga ili nečega, ali strepi, a da i ne zna tačno od čega. Strepnja je zarazna. Strepnja se mo�e proneti gomilom već i samo zato �to tome pogoduje op�ta atmosfera. Op�ta atmosfera, neopipljivo polje koje utiče na pona�anje ljudi, zapravo je ogromno polje sazvučja u kojem trepere i �ire se talasi �to ih emituje ljudski mozak uzburkan mislima, te�njama, sukobima i nadama. Kad se javi, strepnja naru�ava unutra�nju ravnote�u. U čoveku se sukobljavaju duboke, istinske te�nje i čulni zahtevi koje ima kao osoba koja postoji.

Ta postojeća osoba u čuveku �eli da u�iva, da se nameće, da vlada. Ona �eli da se potvrdi i �udi za svim zadovoljstvima koja joj čula mogu pru�iti. Iz te �udnje, koju raspaljuju oruđa jedne usavr�ene tehnike, audio-vizuelna, psiholo�ka, politička i intelektualna, rađa se strah. Strah pred stvarno�ću �ivota i eventualne osujećene mogućnosti da u�iva dovoljno brzo, dovoljno dobro, dovoljno dugo u svemu �to �eli.

Paradoksalno, čovek se boji i straha od straha. Strepnja se konstantno probija, pa čovek dolazi u isku�enje da odgurne ono za čim u stvari �udi. Na vlast tada stupa pometnja i čoveka hvata neka grozničava uznemirenost, koja svoj izraz nalazi u lavini teorija, parola i tvrđenja �to obećavaju ključeve bla�enstva. Zanos razularene dijalektike, neprestana prepirka i jalova rasprava zaba�uruju istinsko pitanje koje mag postavlja pod okriljem uzdrmane civilizacije, pitanje: "Ko sam ja?"

Zapravo, civilizacija i nije uzdrmana. Ona je, na nesreću, odsutna. Odvojena od same sebe. Moderno shvatanje smatra da civilizacija obuhvata skup tehničkih sredstava kojima čovečanstvo raspola�e. Ta tehnička civilizacija je, očigledno, sveprisutna, ali ne treba smetnuti, da je civilizacija ukupan zbir civilizovanih Ijudi. Civilizovan jeste onaj čovek koji sam i na ispravan način radi ono �to treba raditi. On je po vrsnosti srca i duha ravnopravan sa svim ostalim Ijudskim bićima, �to pokazuje izvr�avajući poslani�tvo čoveka svesnog svog dostojanstva. On je istinski čovek koji, iznad doktrina, struktura, iznad mnenja, ostaje �iv i slobodan. Nije li ovo čisto magijsko poimanje čoveka i rase ljudi. Iz tog ugla gledano, te�ko je tvrditi da se civilizacija posvuda otkriva. Stoga, učiniti da se rasprsne okvir jednog takozvanog civilizovanog dru�tva, koje to u stvari nije, proces je koji se povremeno obnavlja. Kad se zakreče, strukture se rasprskavaju. To je neminovno.

Za �aljenje je �to često treba sačekati eksploziju umesto da se hladno zameni ono �to mora biti zamenjeno. Po navici, čovek se uglavljuje u sistem. Uspavljuje se. Zbog toga je buđenje samo jo� mučnije. Da bi bilo blagotvorno, ovo neminovno rasprskavanje pretpostavlja osve�ćivanje kojim aspirant koji tra�i sebe utire put sopstvene evolucije, to jest put kojim se sti�e do viđenja �to, �ireći se, obuhvata svet u kojem vlada Harmonija.

Prepustanje svetovnom �ivotu, znači ostanak u rovu nerazumevanja, suparni�tva i nasilja, čime se ne re�ava se ni�ta. Plovila levom ili desnom stranom, lađa ostaje ista. Da bi se i�ta moglo promeniti, čovek sam treba da se promeni. To je jedina, istinska revolucija i, ako nju svako sprovede, Pravedno dru�tvo, Civilizovano dru�tvo, ipso facto će se ostvariti. Ali ovo je utopija.

Izvr�iti revoluciju u sebi, znači otvoriti se za razumevanje uzroka op�teg sučeljenja, koje je samo projekcija na�eg vlastitog unutra�njeg sukoba. Izvr�iti revoluciju u sebi znači prevazići vlastitu protivrečnost, uravnote�iti svoje te�nje i svoje potrebe, uskladiti du�nosti i prava, rečju biti u redu, jer "Red", ako se ne shvati kao ne�to fizički korisno, nego kao izraz bitnih pojmova prema kojima čovek treba da se upravlja, sadr�i sliku savr�enog stanja, stanja u kojem vlada Harmonija.

Dovesti sebe u red, znači imati smelosti da se umre u svojim navikama, mnenjima i shvatanjima koja sputavaju ono �to se oduvek menja, te tako ostati �iv. Tako se u magijskom smislu obistinjuje čudo da čovek mo�e da bude bez ikakve prinude. Prihvatajući odgovornost po sopstvenoj volji, mag uvek dela i na op�te dobro.

Međutim, crni barjak dana�nje civilizacije, čije se vijorenje vidi, nije simbol reda, a oni koji su njime mahali nisu bili ni slobodni ni civilizovani. Njih je Strah obuzimao isto onako kao �to je obuzimao i one protiv kojih su bili, jer svi Ijudski poslovi isprepletani su do neodvojivosti. Apsurd stoji bok uz bok s uzvi�enim. Čovek osvaja kosmos, a tone u sukobe u kojima nisu po�teđeni ni �ene ni deca. Nasilje nameće vlastiti zakon, i velika je smetenost onih koji �ele da shvate.

Zbrka raste zavisno od bujice političkih, naučnih, medicinskih i drugih novosti koje tokom celoga dana pothranjuju radoznalost masa i njihovu �elju za senzacijama. Usled pometnje i straha, promi�ljen čin uzmiče pred činom izvr�enim iz bojazni od nekoga ili nečega. Strepnja je već tu, a kompleks straha, čak i nesvesnoga, nagoni Ijude da se upuste u sulude poduhvate iz kojih se kasnije veoma te�ko ispetljavaju.

Strah su�ava i iskrivljuje izgled stvari. Da li strah oduvek postoji? Da li je povezan s prostorom kojim se krećemo? Da li ga uzrokuje vreme? Čovek je jo� uvek zatočenik Vremena i Prostora, zatočenik jednog sveta koji ograničava vidik. Otuda se postavlja pitanje: mo�e li se ta tamnica izbeći?

Smeti, je prva odva�nost kojom aspirant treba da se rukovodi u tom poduhvatu. Bez smelosti nema razumevanja, jer izbeći smrtonosni spoj uzroka i posledica znači biti svestan toga da svaki uzrok koji dovodi do neke posledice prenosi toj posledici klicu nekog novog uzroka koji će je odr�ati, sem ako se ne pročisti kroz Svetlost koju �iri Nehar, Svetlost svih Svetlosati. Ta se Svetlost odra�ava u probuđenoj svesti čoveka čiji vidici obuhvataju karike lanca koji povezuje početak i kraj.

Vreme savr�eno podseća na uvijenu i zakrivljenu spiralu čije neumoljivo kretanje čoveka povlači za sobom. Kad ga zahvati to kretanje, vreba ga strepnja pred nepoznatim, strepnja pred budućno�ću. To kretanje ne zna ni za kakvo odgađanje.

Vreme se, govorio je Aristotel, meri kretanjem, a kretanje vremenom, jer i vreme i kretanje svojstva su prostora. U prostoru čovek postoji. On klizi niz padinu vremena i, klizeći, boji se, Strah ga je od proma�aja, strah od budućnosti, strah od smrti.

Ima li mnogo Ijudi koji bi po�teno mogli da ustvrde: "Nikad se nisam bojao"? Ako ih ima, to su mudraci. Aristotel nije bez razloga stavio mudrost ispred svih nauka. Zar upravo mudrost ne progla�ava sreću za najvi�i cilj svekolikog Ijudskog delanja? Zar upravo mudrost ne izlučuje inteligentno delanje, kao odraz Čistog Uma? Zar upravo inteligentno delanje ne omogućuje čoveku da istinski ispuni svoju Ijudsku sudbinu? Dajmo, stoga, reči Magija značenje Traganja za Mudro�ću i prodrimo u neznanstva Tajne nauke o Tajnama Prirode, "hermetičke" nauke zvane i okultnom ali, koja je takva samo za one koji se ne usuđuju da joj pristupe.