Alexanthorn, Dnevničke bele�ke 90 - Ko la�e vi�e, a ko la�e bolje?

Stranice

Chat

Linkovi

Alexanthorn

Bele�ka 90

Autobiografske bele�ke

Magijski Dnevnik

Lice i naličje

Kontakt

Nehargil

DNEVNIČKE BELE�KE

Bele�ka 90

Ko la�e vi�e, a ko la�e bolje?

U susret proslavi sedamnaest vekova dr�avnog hri�ćanstva

11.03.2013

Na�e vreme se već uveliko naziva post-hri�ćanskom erom. Predstavnici mnogih crkava se ove godine sastaju, ne samo da proslave jubilej jedne od najvećih prevara, nego da proglase kraj hri�ćanske ere, hteli oni to ili ne. Ona je počela sa Konstantinom, pa je red da se sa njim i zavr�i...

Konstantin I Veliki, kralj Galije, Britanije i Hispanije, a zatim i car Rimskog carstva i prvi hri�ćanski car, veliki dobrotvor i ktitor hri�ćanske crkve, posle smrti je kanonizovan, a u pravoslavnim crkvama se po�tuje kao svetac i "ravnoapostolni car". Međutim, istorija priča sasvim drugu priču. Kao i njegov otac, Konstantin je bio mnogobo�ac, poklonik Sunca i do�ivotni paganin. Postoji priča koja opisuje njegovo putovanje iz Marseja u Trir gde je posetio neimenovani Apolonov hram. Tu je "do�iveo susret“ sa Apolonom koji mu otkriva proročanstvo prema kome je upravo on, Konstantin, predodređen za vladara celog sveta. Od 310. godine na Konstantinovom novcu pojavljuje se Nepobedivo Sunce (Sol Invictus), koje slavi kao svog pratioca i za�titnika. Jo� jedna priča je zabele�ena, ne zna se kada, ali opisuje drugu viziju koju je car imao tokom borbi s Maksencijem. Bio je to osvetljeni krst na nebu, posle čega je naredio vojnicima da na oklope ucrtaju figuru za koju se danas veruje da je predstavljala monogram Isusa Nazarećanina. Ova priča se u krilu crkve forsira kao dokaz Konstantinovog preobraćanja, međutim, to je zauvek ostalo obavijeno velom misterije.

Istoričari ćute, skrivaju istinu i artefakte koji ne odgovaraju utvrđernom estsabli�mentu zatrpavaju po depoima i arhivama. Ne retko ih i uni�tavaju u prilog očuvanja "vere", a ne izostaju ni falsifikati kojih je crkvena istorija prepuna i koja je od tih istih istoričara prećutno odobrena. �to bi stari rekli: "Vrana vrani oči ne vadi".

Gotovo je neverovatna sklonost velikog broja ljudi, ne samo kod nas, već i u celom svetu, da slave krvoloke kao svoje junake, pa čak da se sa njima međusobno utrkuju sve u smislu: "Na� je psihopata veći od va�eg manijaka". U narodu je mnogo i onih koji se poistovećuju sa zločincima, a u ovo moderno vreme i sa svojim nacionalnim kriminalcima, ne uviđajući pri tom da tako saučestvuju u njihovim zločinima. Sve izgleda kao te�nja tome da �to je neko neko pobio vi�e ljudi ili počinio gnusnih zločina, to postaje veći kandidat da mu se podigne spomenik.

Gotovo da nema naroda koji ne slavi nekog svog krvoloka kao junaka kojima di�e spomenike i peva hvalospeve, ali nije uvek ba� tako. Eto, na primer Grci i Makedonci se već dve decenije glo�e oko toga čiji je Aleksandar Veliki, inače jedan od najvećih osvajača u Istoriji. A da li se iko zapitao, čitajući istoriju, ko je bio Aleksandar Veliki - osvajač? �ta osvajači rade? Osvajaju, to jest surovo otimaju ono sto je tuđe, pljačkaju, �are, pale, masakriraju, siluju i �ensko i mu�ko i decu. Strahotno je i zamisliti kakav je krvavi trag za sobom ostavio Aleksandar Makedonski od Balkana pa sve do Indije. Ipak, Makedonci te�e da u temelje svoje dr�avnosti ugrade �ivot jednog od velikih krvoloka, čemu se Grci o�tro protive tvrdeći da je monstrum njihove gore list.

"Iver ne pada dalje od klade", ka�e na�a narodna mudrost, pa tako i crkva ima svoje ubice koje progla�ava svecima. Priče su o njima toliko izme�ane sa onim zaista velikim ljudima, da vi�e niko tu ne mo�e da razabere ko je ko. Tako se vajnim vernicima često mo�e desiti da se za duhovnu pomoć mole nekome zločincu koji zajedno sa svojim promoviteljima i kanonicima verovatno sedi u nekom od najdubljih kutaka "pakla".

Istoričari la�u mnogo, ali popovi to izgleda rade daleko bolje. Eto, ove se godine među Srbima promalja novi mit o caru Konstantinu, rođenom ni�liji, kako se to već ovde ka�e. Izgleda da je mit o caru Lazaru i Nebeskoj Srbiji postao deplasiran pa se sad br�e bolje utrkuju da zauzmu centralno mesto u slavljenju "hri�ćanskog jubileja". Čekam samo kad će nekom da padne napamet i izvali, kako je i Konstantin Srbin, veliki ravnoapostolni car "velike nebeske Srbije".

Tako se ovde svi od reda, i crkva i političari i "naučnici istoričari" bacili na trku oko proslave jednog od ubedljivo najsurovijih rimskih careva. Drugim rečima, proslavlja se godina jubileja Milanskog Edikta u Ni�u, konstantinovom rodnom Naisu, �to je isto tako logično kao �to bi bilo proslavljati ni�ku ro�tiljijadu u Milanu.

Postoje dva različita pogleda na ličnost Konstantina: jedan je crkveni, a drugi istorijski. Istoričari la�u da se ne bi zamerili bilmezima na vlasti, ali su za to nemilosrdni prema despotima koji su davno pomrli. Za razliku od njih, Crkva la�e stalno: kada kakvog krvopiju, da bi mu se dodvorila, proglasi svecem, onda on ostaje pod oreolom za sva vremena. Istorijski dokumenti nedvosmisleno dokazuju da je "hri�ćanski" car, koji je uistinu bio mnogobo�ački car, bio vi�e nego surov. Jedna od zabava, koje je najvi�e voleo, bila je bacanje ratnih zarobljenika divljim �ivotinjama koje su ih rastrzale. Poznata je njegova izjava da je "samilost prema zarobljenicima glupa." Veliki "svetac" je takođe ubio svog prvorođenog sina Krispa, a na zahtev svoje majke, Svete Jelene, ubio je svoju �enu stra�nom smrću - umrla je zaključana u pregrejanom kupatilu. Mo�e biti da je car postao svetac dok je posmatrao kako njegovi vojnici čine pokolje. O njemu postoji čak i priča kako je video Hrista. Kako se posle ovoga posvetio vidi se po tome �to je od tog događaja, pa nadalje, uveo pravilo da njegova vojska nosi odsečene glave neprijatelja na kopljima.

Hri�ćani su oko tri veka bili miroljubivi ljudi, sve dok Car to nije iz korena promenio. Poveo ih je u bespo�tedni, genocidni rat, i to jedne protiv drugih. Koliko je Konstantin najveća prevara u istoriji Crkve, očigledno je i po tome kako se na freskama i ikonama prikazuje. Dok se na njegovom pravom liku od mermera vidi lice izvitopereno zlom, na crkvenim prikazima mu je dat Hristov lik. Crkvena hijerarhija je zauvek ostala slepa za sve njegove zločine. Tvrdnja da je isključivo Milanskim Ediktom zaustavljen progon hri�ćana nije tačna. To je dve godine pre Konstantina učinio Galerius, jedan od imperatora iz tog, takozvanog doba četvorovla�ća, a Konstantin je to kasnije samo potvrdio. Ni prva, niti ova druga odluka se nisu isključivo odnosile na Hri�ćane, već se radilo o sveop�toj toleranciji za sve religije u carstvu.

Istorijska je činjenica je da je Konstantin nalo�io i finansirao izgradnju crkve na Hristovom Grobu, Bazilike Svetog Petra i Crkve Svetih Apostola, ali je, u isto vreme, zidao i mnogobrojne paganske hramove �irom carstva, �to i nije ni�ta naročito, jer čak i danas neki bezbo�nici zidaju crkve, a i mnogi su kriminalci veliki crkveni dobrotvori i donatori. Na Trijumfalnoj kapiji cara Konstantina nema hri�ćanskih simbola, ali su tu zato prikazani Apolon, Dijana i Herkul. U jeku rastućeg hri�ćanstva i zidanja hri�ćanskih crkava car je takođe kovao novac na kome ga kruni�e rimska Boginja Sreće. Iz istog perioda potiču i hri�ćanske molitve u kojima se Hristos upoređuje sa suncem, to jest sa Bogom Sunca. Kao vrhunac, car je naredio da Hri�ćani slave jedan od najvećih paganskih praznika, Zimsku kratkodnevicu, kao svoj Bo�ić. Zna se da je on bio taj koji je kanonizovao ono �to danas nazivamo Novim Zavetom, kada je naredio Evseviju da uredi kompilaciju jedinstvene zbirke novih spisa razvijenih iz glavnih aspekata 131 verskog teksta koji su predati na 1. Vaseljenskom Saboru. Rekao je: �Pretra�ite knjige, i sve �to je dobro zadr�ite, a �to je zlo - odbacite. Ono �to je dobro u jednoj knjizi sjedinite s onim �to je dobro u drugoj. Sve �to bude tako sjedinjeno nazvaće se Knjiga nad knjigama. To će biti doktrina mog naroda..."

Čuveni Ni�lija je, kao rimski imperator, nosio titulu vrhovnog paganskog sve�tenika, i sa njom je i umro. Uop�te nije jasno kako su Mnogobo�ačkom Prvosve�teniku davane titule kao �to su "Glava Crkve" i "Hristos na Zemlji." I ne samo to, nego kako je neko ko uop�te nije bio kr�ten, a radi se o nesalomivom hri�ćanskom zakonu, mogao da bude naslikan u crkvama kao pravoslavni vladar. Da sprdnja bude jo� veća, navodno, Konstantin je kr�ten nekoliko trenutaka pre nego sto je ispustio svoju poganu du�u. To se desilo po�to se car odrekao Svetih Otaca, sto�era dana�nje pravoslavne, i takođe rimokatoličke crkve, i vratio na vlast jeretike koje je nekada proganjao i ubijao. Jeretici su sigurno ovo izmislili, ali i da nisu, zvanična crkva ovakvo kr�tenje ne priznaje.

Paganski "Patrijarh" je najvi�e slavljen zato sto je sazvao prvi hri�ćanski Vaseljenski Sabor - instituciju koja je utvrdila principe dr�avnog hri�ćanstva. Velika većina episkopa iz carstva se nije odazvala, jer to su bili oni pametniji, koji, kroz iskustvo iz progona, nisu verovali krvniku zbog toga �to bi mu to dalo priliku da ih lako pobije sve na istom mestu. Car se na Saboru pojavio sa velikom dijademom njegovog omiljenog boga Apolona. Jedan od Svetih Otaca ga je opisao kao "vesnika od Boga, obučenog u odeću koja se sjajila kao sunčevi zraci - prekrivenog zlatom i dragim kamenjem."

Milanski Edikt je proglasio toleranciju za sve religije, a Sabor je tu toleranciju oduzeo onim hri�ćanima koji se nisu slagali sa novim pravilima. Car je zagarantovao da će svaki takav "jeretik" biti prognan, a da će onaj kod koga se nađu knjige protivne Saboru - biti ubijen.

�ta se to ustvari slavi ove godine u Ni�u? Sa Hristom je počelo hri�ćanstvo, a sa Konstantinom hri�ćanska civilizacija. Civilizacija, sa jedne strane, podrazumeva kulturu, �to će reći visoku umetnost, knji�evnost, i uop�te mogućnost za stvarala�tvo. Sa druge strane, ona podrazumeva i sve metode koji su njen uslov, a to su diktatura, tortura, krvava osvajanja, intrige, ubistva, prevare, la�i, bespo�tedna borba za vlast, i slično.

Vrh strane